Kikiriki, semenke, sport za zube: Suženje područja borbe

Koliko god da nam savremeni svet i tehnologije pružaju mogućnost da se sve slobodnije krećemo, da na drugom kraju sveta budemo samo kroz nekoliko sati, da u punoj rezoluciji gledamo postavke muzeja u dalekim gradovima tako što samo uključimo kompjuter, a da povrh svega u svakom trenutku možemo da sa nekima ili nekakvim pretpostavljenim „svima“ podelimo svoje mišljenje, da neko čuje naš glas ili stav, isto toliko, dakle, smo sve ograničeniji. Taj paradoks dešava se poslednjih nekoliko godina od kada aktivno i progresivno sastavni deo naših života počinju da bivaju društvene mreže. Društvene mreže danas su platforma na kojoj „proživljavamo“ sve najvažnije, pa i najsitnije stvari u našim životima, svakodnevno objavljujemo sadržaj svojih tanjira, fotografije dece, javljamo kada nam je neko umro, rodio se ili kada smo se verili, javljamo tim nekima, našoj pretpostavljenoj publici i sagovornicima. Na društvenim mrežama objavljujemo i kada smo ljuti, svađamo se, vodimo polemike i pišemo pesme. Sve naše radnje neretko počinju, a skoro uvek se završavaju na društvenim mrežama.

Tako, dešava se da je imanje mišljenja postaje nužnost, svi imamo mišljenje na svaku temu, svi se u sve razabiramo. Rastemo svakodnevno u velike skeptike, ne zato što neko drugi nešto ne zna, već zato što svi sve znamo. Više se literatura ne rangira po svojim izvorima, primarnim, sekundarnim, tercijarnim, već se čitaju članci, bezbroj i bezbroj članaka, na bezbroj portala od manje relevantnih do potpuno irelevantnih, ljudi se pune informacijama i lažnim znanjima, barataju svim i svačim, žongliraju, izvode piruete. Sve se to sliva u jedan isti tok, jer energija kruži, voda kruži, i sliva se, naposletku, uvek u kanalizaciju. Sliva se u jednu deponiju sadržaja i mišljenja kakav je danas internet.

Pa tako, dolazimo do onoga što me je nateralo da napišem ovaj tekst, a to je još jedan od slučajeva „podrške“ koji danas kruži internetom. Reč je o naslovnici nekog tabloida na kojoj je prokomentarisan izgled neke javne ličnosti, konkretno, jedne pevačice. Iste one javne ličnosti za koju nas je do juče sasvim bolelo uvo, iste one javne ličnosti koja je sama odabrala da bude javna ličnost i da bude izložena malicioznim komentarima tabloida, jer samo takvi komentari u tabloidima i postoje, a danas svi mi, očigledno, pretendujemo da budemo neke male javne ličnosti na svojim malim kanalima pa osećamo, zaboga, probleme javnih ličnosti. Šta se onda dešava, onda se ne dovodi u pitanje postojanje tabloida kao takvih, onda se ne pišu tekstovi ili tužbe na adresu tih tabloida, već se uzima u obzir to što su ti tabloidi napisali.

Konkretno u ovom slučaju, tabloidi su naružili izgled pevačice, rekli su kako ima sede, ili bore, podočnjake, da je ružna, ili već nešto, jer to su kategorije kojima tabloidi barataju i fotografije za kakve su tabloidni paparaci plaćeni da ih prave – fotografije pune bora, celulita, malih penisa, velikih guzica, obešenih lica ili svih već mogućih „nesavršenosti“ ljudskih obličja i kod muškaraca i kod žena. Svaka žena će sada ciknuti kako je nefer uporediti pritisak koji žene trpe po pitanju fizičkog izgleda od strane društva u odnosu na pritisak koji trpe muškarci, iako mi se poslednji put plakalo kada sam na Netfliksu gledala neki film sa Bredom Pitom, mojom simpatijom iz detinjstva, koji ima više botoksa u licu od većine žena sa estrade. Jedino, još uvek, nije pretekao Mikija Rurka, ali Stalonea i Ala Paćina skoro da je prestigao. Pritisak, dakle, tog savršenog lica i savršene pojavnosti trpe, očigledno, najviše javne ličnosti kojeg god da su pola. Pa tako, jedan veliki car Džek Nikolson sa svojih metar i po visine i metar i po stomaka biće uslikan na čamcu kako skače u vodu kao morž i pravi cunami, i svi ćemo reći – kakav car, a moj mučeni Bred Pit kojeg je priroda obdarila da bude skoro pa najbolji frajer na svetu ići će jednom mesečno na botoks.

Nego, da se vratim na temu naše pevačice. Tako, naša ženska borba ponovo histerizuje pomenuti slučaj, i žene po društvenim mrežama, još jednom u nizu, menjaju svoje profilne slike na koje lepe nekakve nalepnice na kojima piše „ovakva ili onakva podrška“, nalepnice koje je, verujem, neko dizajnirao i fejsbuku naplatio, pa dobija po dolar svaki put kada je neka od nas borkinja okači na svoju fotografiju. Pored nalepnica, žene su ovoga puta umesto što lepših svojih fotografija, kako su se do juče trudile, počele da kače što ružnije fotografije sebe, ne bi li pružile podršku svojoj sapatnici, ne bi li joj rekle – evo, i mi imamo i sede, i bore, i podočnjake i celulite, ne bi li joj potvrdile ono što su joj tabloidi već rekli – to da je na fotografiji ružno ispala. Lepo odavno nije više ono što je bilo u srednjem veku – ono što služi svrsi, pa tako, recimo, testera izrađena od najfinijeg stakla, ili od dijamanata, nije bila lepa, jer ne može da se koristi – naprotiv, lepo je danas upravo to. Besmisleno lepo, samo lepo, van svakog konteksta, van svih životnih okolnosti, godina – nužno i nepromenljivo lepo, baš onako kao što je na filmu, na reklami, ili na Instagramu. Nema ništa loše u ideji da se čovek predstavlja „u najboljem svetlu“, ali ima loše u tome kada u tu sliku o sebi poveruje, kada od nje oboli i kada sebe samo u takvom obliku prihvata.

Zato, nije li valjda ideja da prihvatimo one stvari koje nam se kod nas ne dopadaju, a ne da ih uporno i na silu menjamo, jureći nekakve nedostižne izmišljene ideale? Možda, na koncu, nije reč o fizičkom izgledu, već o duhovnom stanju i vaspitanju. Zato, ipak, pored svih simpatija koje sam nekada gajila, ipak priznajem da mi se danas dopada Džek Nikolson, a ne mučeni Bred Pit, a svoju energiju želim da uložim u neka druga područja borbe, ona unutarnja, daleko šira od ovih tabloidnih društvenomrežačkih valjanja u blatu u koje smo saterani, od strane sebe samih. Nekad je lakše misliti da misliš, umesto da misliš, nekad je lakše samo da se pustiš i radiš ono što vidiš da drugi rade, da živiš po inerciji ko panj što se kotrlja niz brdo, ali nećemo biti panjevi i nećemo lakšim putem, nego ćemo stati i razmisliti svaki put pre nego što okačimo nalepnicu na čelo u znak nekakve borbe.

Fotografije: Unsplash