Kikiriki, semenke, sport za zube: Talični Tom

Sećam se da kada bi T. došla da prespava kod mene, ponela bi nekoliko Taličnih Tomova da čitamo pred spavanje. Ne sećam se jesmo li ih stvarno čitale, jer se zapravo ne sećam ni jedne jedine pustolovine Taličnog Toma, ne sećam se šta je radio, protiv koga se borio i gde je živeo, sećam se samo da je bio kauboj sa rupom od jahanja među nogama i visokim šeširom, ili možda širokim šeširom, ali i toga se sećam polovično. Ono čega se zaista sećam je da sam svaki put listala brzo na sam kraj stripa, jer sam znala da će Talični Tom obrni-okreni da pobedi, protiv kojih god da se zlikovaca i mračnih sila borio, i da će, po običaju odjahati na svom konju ili magarcu, ne sećam se čak ni šta je jahao, i da će, dakle, odjahati u zalazak Sunca uz neku, pretpostavljam, čuvenu repliku koje se takođe ne sećam, nešto poput „astalavista“.

Sve čega se sećam je njegova silueta i narandžasto-ljubičasto Sunce pred njim u koje se on utapa i njegova silueta nestaje. Upravo zbog tog prizora dugo sam mislila da je sam pojam „talični“ zapravo neko agregatno stanje. Recimo, ni tečno ni čvrsto, već ono koje se rastapa i nestaje pod vrelim zracima Sunca, nešto poput onog zlikovca u Terminatoru dva koji je od tečnog metala. E upravo to agregatno stanje. Tečno-metalno. Mislila sam da je Talični Tom od tečnog metala i da se upravo zato tako zove. Žmirkala sam i kroz trepavice gledala to njegovo Sunce, i oduvek želela da i sama tako negde krenem, da idem u pravcu zalazećeg Sunca zauvek, jer i Tom je, svaki dan i u svakom broju, uvek išao put Sunca i u njemu nestajao i sa njim se stapao.

Pobegla sam jednom tako, što dalje od svega koliko sam mogla. Najdalje. O tome zašto sam pobegla trebalo bi verovatno više redova, ali pobegla sam tamo gde je Sunce upravo tako zalazilo. Šetala bih tako satima po užarenom pesku, čekajući zalazak, jer sam uvek strepela da će mi isti promaći. Primetila sam da je Suncu od tačke zenita do linije horizonta potrebna čitava večnost, a da onda, čim je dotakne, krene nezaustavljivo da curi i nestaje, neosporivo brže negoli što se dotad kretalo. To svoje zapažanje podelila sam po povratku sa jednim svojim prijateljem za kojeg sam znala da će me razumeti. Usaglasili smo se da je neupitna činjenica da vreme sasvim drugačije prolazi u drugačijim delovima dana. Vreme, rekla sam mu, najbrže teče kada Sunce tek izađe, recimo, od šest do osam sati. Tada sat traje svega petnaestak minuta. Rekao je da je i sam to primetio.

Zatim, rekla sam mu, nastupa period kada vreme jedva da teče, sve do zalaska Sunca, kada ponovo poslednji sat iscuri kao minut. I to je primetio, rekao je. Vreme dakle, složili smo se, takođe ima neko talično agregatno stanje, baš kao i moj Talični Tom, nekada je tečno i klizi brzo, a nekada čvrsto i jedva da se kreće. Talični Tom je to očigledno odavno uvideo, pa je tako zauvek išao u pravcu zalazećeg Sunca, tamo gde vreme zauvek traje. Kada god vidim zalazak, pomislim na njega, i znam da je negde tamo, leđima okrenut nama koji smo osuđeni na vreme takvo kakvo jeste.

Naslovna fotografija: Unsplash