Lajf koučevi i teror sreće

Ne znam za vas, ali postoje neki sadržaji na društvenim mrežama koji mi povremeno iskaču i koje ne samo da ne ignorišem, već im posvetim određenu pažnju, iako znam da će me samo iznervirati. Ili baš upravo zato. Možda se u svakom od nas krije jedan mazohista koji samo čeka da ga nešto probudi. Ovog u meni, ma koliko on uspavan bio, momentalno razbudi kada skrolujući po Fejsbuku ili Instagramu naiđem na video nekog lajf kouča. I ne vredi, ne da mi da ignorišem snimak, već me tera da mu posvetim makar nekoliko sekundi. Sličan proces kao kada vidimo saobraćajnu nesreću, ma koliko nam mozak govorio da ne treba da gledamo u tom pravcu, pogled sam skreće.

Kako iz tih razloga često gledam njihove snimke, algoritam društvenih mreža polazi od toga da je to nešto što me interesuje, pa mi nudi sve više sličnog sadržaja. I tako upadam u jedan začarani krug, u pravi pakao lajf koučeva, jer što više tog sadržaja dobijem, sve ga više gledam, zbog čega ga sve više nudi i tako unedogled.

Tokom svih ovih godina, nakon toliko „korisnih i motivacionih” saveta koje sam pogledao, čovek bi pomislio da sam već oguglao, ali ne vredi, i dalje reagujem kao i prvog puta. Možda je zamisao motivacionih govornika da vas motivišu da nešto korisno uradite, ali u mom slučaju, jedina motivacija je da im saspem u lice stvari koje ne bi bilo pristojno da ovde pribeležim.

Ali, zašto ti smetaju lajf koučevi, šta ti imaš da im zameraš ako postoje ljudi kojima oni pomažu, možda će pomisliti neko od vas. Tako gledano, zaista, koji ja problem imam s njima?

Na stranu to što neki od njih pričaju jezive stvari, poput onih da depresija ne postoji, da to uopšte nije bolest, pa samim tim ne treba uzimati lekove, već je u pitanju stanje iz kog se može izaći pozitivnim ramišljanjem, čak i oni koji govore manje opasne stvari imaju zajedničku crtu da banalizuju život i sve probleme koje život nosi. Ljudi su oduvek želeli da čuju odgovore na pitanja koja su ih mučila, želeli su da čuju reči pomoći ili makar utehe, tako da ova potreba nije ništa novo. Novo je samo to što odgovori teško da su ikad bili ovako banalni.

Pre neki dan sam tako gledao jednog od svojih omiljenih lajf koučeva koji se cerekao dok je objašnjavao gledaocima koje je ostavio partner da je to uradio jer je našao boljeg. Ali, postoji naravno i nastavak, to je zapravo sjajna vest jer i vi možete naći boljeg. Pa, bravo genije! Ljudi se od početka čovečanstva, od nastanka umetnosti, filozofije, sociologije, psihologije i mnogih drugih nauka trude da objasne međuljudske odnose i jasno je da ta priča nikad neće do kraja moći da bude ispričana, da bi se onda čovek pojavio na Instagramu i uz napadno smejanje rešio problem veza u petnaest sekundi. Njegova poruka bi, doduše, mogla da bude simpatična da ju je reklo neko dete u Kefalici, ali je prilično drugačiji utisak kad je izgovara muškarac u pedesetim.

Pritom, način na koji to izgovara, ne samo on, već kako sve njegove kolege pričaju sa bahatim viškom samopouzdanja, još jedan je od mazohističkih razloga zašto i dalje gledam te snimke. Kao da želim da verujem da će u nekom momentu prestati, da će reći „ok ljudi, malo smo preterivali, dosta smo lupetali, priznajemo, pričali smo stvari o kojima pojma nemamo, pokušavali smo da rešimo tuđe muke, a da prstom nismo mrdnuli da bismo shvatili u čemu je problem”, ali to se naravno nikad neće dogoditi i oni će nastaviti da budu tako besramno samouvereni.

Oni opet ne mogu da se posmatraju izolovano od vremena u kom živimo. Savremeno društvo traži samouverene ljude, ljude koji nemaju probleme već izazove i koji, ako i klonu duhom, to je samo trenutno i to zapravo nije ni pad već hvatanje zaleta za novi skok, jer nije važno kako padneš već kako ustaneš, a oni su naučeni da ako im život da limun oni od njega naprave limunadu. Nasmejani, zgodni, preplanuli, elegantni ljudi koji zrače optimizmom i srećom, kao da su sami po sebi postali parodija ljudi, ali parodiji tu nije kraj, već imamo i naredni korak u kom dolazimo do lajf koučeva, koji kao da su, sa svim ovim još naglašenijim crtama, svojevrsna parodija parodije.

Ipak, možda najveći problem koji imam sa njima, a samim tim i svim ljudima koji upijaju njihove savete je upravo taj teror optimizma. Mantranje da je sve super i ponavljanje kako je život divan, što bi jedan psiholog nazvao kompulsivnim optimizmom. Predamo li im se, sve će nas uvući u svoj teror sreće, pred kojom će se svaka dilema, svako nezadovoljstvo, preispitivanje, tuga, anksioznost, usamljenost i sva druga slična najnormalnija ljudska stanja tretirati kao slabosti, kao svojevrsne anomalije.

A, ima li nešto što je toliko kompleksno kao ljudski život? Sva stanja i osećanja kroz koje čovek prolazi, bila ona prijatna ili neprijatna. Saznanje da čovek uči dok je živ, trudeći se da spozna sebe i druge, da bolje razume svoj odnos sa ljudima i društvo u kom živi. U pitanju je proces u kom niko nikada ne dođe do kraja i što čovek više toga otkriva, sve više novih pitanja mu se javlja i jedino u šta može da bude siguran jeste da toliko malo toga zna. Upravo je ta neizvesnost i večno traganje je upravo ono što je kod života divno, a lajkf koučevi i ljudi slični njima, pucajući od samopouzdanja i želeći da stvore utisak da su ceo svet uhakovali u tri poteza, pokušavaju da nešto toliko kompleksno svedu na binaran svet nula i jedinica, sreće i tuge, uspeha i neuspeha, radosti i tuge. Zato i kod ljudi koji veruju da im je neki lajf kouč pomogao, pre treba da se pitaju koja je bila cena te pomoći. Pritom, ne mislim na materijalnu, ona je tu još i najmanji problem.

Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović