Lepota iščekivanja

Proteklih nedelja uživao sam u drugoj sezoni sjajne mini-serije The White Lotus i ko želi da pogleda vrhunsku dramu sa krimi elementima, protkanu dobrim humorom, snimljenu na predivnoj Siciliji, obavezno neka obrati pažnju ako već nije. Međutim, nije mi ideja da sad pišem o samoj seriji, već više da se zadržim na ovom podatku „proteklih nedelja”. Tačnije, sedam nedelja, koliko je bilo epizoda u drugoj sezoni. HBO je svake noći između nedelje i ponedeljka objavljivao po jednu epizodu, tako da mi je postao mali ritual da ponedeljak prepodne, pre nego što ću otići na posao, uz doručak i kafu, provodim gledajući dogodovštine njenih aktera.

I koliko god se posle svake epizode nervirao što ne mogu da saznam šta se dalje dešava, već za to moram da čekam, ni manje ni više nego čitavih sedam dana, ubrzo sam shvatio da ima neke čari u takvom praćenju serije. Suviše lako smo se navikli na život u savremenom društvu, gde se podrazumeva da imamo sve što nas zanima. Internet, striming platforme, da se ne lažemo i piraterija, načinile su od nas razmaženu decu koja imaju sve nadohvat ruke i u konstantnoj su potrazi za nekom novom zabavom. Bilo koja muzika, filmovi, serije, sve što nam je ikad palo na pamet, danas se nalazi na svega nekoliko klikova od nas u svakom trenutku, što bi mojoj generaciji kada smo bili klinci delovalo podjednako naučnom fantastikom kao i kolonizacija Marsa.

Dok smo u vreme kad sam bio tinejdžer slušali muziku i gledali filmove koje su naši drugari imali na kasetama (kad se samo setim koliko puta sam čuo ili postavio pitanje „je l’ imaš neki dobar film”), danas nije problem manjak sadržaja do kojih možemo da dođemo, već suprotno – tolika je ponuda da ne znamo za šta da se opredelimo. Nekada smo u video-klubovima uzimali filmove koje bi nam radnik za pultom samo dodao, prihvatali smo ih bez suvišnih pitanja, dok danas možemo da budemo toliko probirljivi da nećemo da se upustimo u „avanturu” gledanja neke serije ako nam nekoliko ljudi nije nju preporučilo ili ako ima loše ocene i kritike. Istovremeno, ako se svi ovi faktori nekako poklope, pa se još ispostavi da nas je serija zainteresovala, želimo je odmah celu, bez čekanja, neizvesnosti, onako kako mi želimo, pod našim uslovima, ako je moguće za dan-dva.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Ne možemo da krivimo ljude zbog takvog ponašanja. Nije lako imati samokontrolu u mnogo važnijim segmentima života, a kamoli u nečemu tako nebitnom kao što je gledanje serija. Da sam u startu imao celu sezonu The White Lotus, sigurno bih je pogledao za nekoliko dana. Ne verujem da bi to negativno uticalo na moj doživljaj serije, ali mi je ovaj drugačiji pristup bio zanimljiv i da me podseti na lepotu iščekivanja. Uživanje u malim ritualima. Na kraju krajeva, kad ne znaš momentalno šta se dalje dešava sa junacima serije, filma ili knjige čije živote pratiš, ti si sam u prilici da natenane analiziraš njihove postupke i pretpostavljaš šta ih dalje očekuje. Na neki način se ovako više baviš njima, nego ako pasivno konzumiraš epizodu za epizodom.

Zato nije loše, ma koliko uživali u benefitima interneta i života u savremenom društvu, ponekad se setiti tog osećaja koji će biti nepoznat sadašnjim klincima. Prisetiti ga se bez nepotrebne romantizacije, danas je svakako sve mnogo lakše, ali bilo je određene lepote, ili je u pitanju samo nostalgija, ali i nostalgija je neka vrsta subjektivne lepote, u danima kad smo čekali da radio stanica pusti našu omiljenu pesmu ne bismo li je snimili. Pa nam ne samo nedostaje prvih nekoliko sekundi, već je drugi refren upropašćen reklamom za neki taksi koju je stanica pustila preko pesme. Ili tempiranje video-rekordera da tokom noći snimi NBA utakmicu, ali se desi maler da se igra produžetak, nemamo dovoljno trake, pa sutradan vidimo da nam nedostaje odlučujućih dva minuta.

Ali, više od svega toga, podsetiti se momenta iščekivanja. Čekanja da se nešto desi i odbrojavanja dana do toga. Ima nečeg u toj čežnji, čak i ako se manifestuje kroz nešto toliko nevažno, kao što je gledanje nove epizode neke serije. Na kraju krajeva, čežnja jeste deo nas. Nije u našoj prirodi da na dohvat ruke imamo sve što poželimo.