Počelo je SP u fudbalu – probudimo dete u sebi i maštajmo o nemogućem!

Mlađa ćerka je tog dana proslavila sedmi rođendan i u sobi je, gde predano otpakuje poklone od drugara. Starija ćerka sedi pored mene na trosedu u dnevnoj i gledamo TV. Ima osam godina i u trenutku kad počne utakmica, pogledam je i teatralno joj kažem „Ovo je prvo Svetsko prvenstvo kog ćeš se sećati”. „Ovu utakmicu ćeš pamtiti do kraja života”, dodajem. „Stvarno?”, pita me uz osmeh i blagu nevericu. Skoro da je uverena da se šalim, ali ipak ostavlja malu mogućnost da sam možda i ozbiljan. Izgleda da sam dobro odglumio, što mi često nije jača strana. Šalim se, kažem joj uz osmeh, ali i dodajem kako će se verovatno sećati nekih detalja iz mečeva naše reprezentacija. Ona i njena mlađa sestra su me tokom poslednjih godinu dana barem jednom mesečno pitale kada je Katar. Ostalo im je upamćeno slavlje naših igrača posle pobede nad Potrugalijom i njihovo skandiranje „idemo u Katar”, tako da ne sumnjam da je u mojoj šali ipak bilo nešto istine. Samo sumnjam da će celog života pamtiti baš utakmicu Katar-Ekvador, štaviše nadam se da će je zaboraviti već sutradan.

Ne bih joj to ni rekao da se nekoliko dana ranije nisam sa kolegama prisećao naših prvih Mundijala. Toliko uspomena iz detinjstva ispari, ali ostanu neka sećanja na prve utakmice. Možda i zato što ih je bilo manje kad smo mi bili klinci. Mnogo je bila slabija ponuda fudbala na televiziji, pa je zato možda Mundijal za nas bio važniji nego što je slučaj sa današnjom decom. I svi se maglovito sećamo prvih utakmica sa Svetskih prvenstava koje smo gledali, ili preciznije pojedinih detalja sa utakmica, ponajviše golova. Za moju generaciju to je bio Meksiko ’86 i Maradona, kao skoro pa jedina asocijacija na ovo prvenstvo. Zato ne mogu a da se ne pitam ko će za klince koji su sada uzrasta mojih ćerki biti njihov Maradona i njihova Argentina? Svima nama koji se ovo pitamo, teško može da ne prođe kroz glavu, makar na trenutak, poput bljeska, pitanje da li bi to mogla da bude naša selekcija.

Deluje previše ambiciozno, skoro pa ludo ovako nešto reći, a kamoli napisati, ali to je upravo najlepša stvar u sportu – maštati o nemogućem. I ne samo maštati, već pronalaziti i „racionalne” argumente zašto za tu maštu postoji osnova. U prilog tome ide i sam fudbal i iznenađenja koja nam on nudi. Jedan od najvećih razloga za njegovu popularnost, osim jednostavnih pravila i mogućnosti da ako imaš loptu možeš da ga igraš bilo gde na planeti, jeste upravo ta mogućnost da se dogodi iznenađenje. Teško da postoji sport gde toliko često može da se desi da ekipa koja je slabija na papiru pobedi favorizovan tim. Što je i jedan od dodatnih „racionalnih” argumenata za sve nas koji se nadamo da ćemo našu selekciju gledati do samog kraja.

I džabe nas mozak upozorava na sva prethodna razočaranja. A bilo ih je i te kako – što smo stariji, sve više fudbalskih ožiljaka nosimo i teško je odrediti koji je najveći. Ima tu eliminacije u poslednjem minutu od Švajcarske, ispadanje od prežaljene Australije nakon nestvarne pobede nad Nemačkom, poniženja od Argentine, Mijatovićeve prečke kao svojevrsne generacijske traume, tu su i tri promašena penala protiv Argentine. Neko stariji bi dodao i ožiljke iz osamdesetih i sedamdesetih, ali ja ću ovde stati, i ovo je previše. I ovo je dovoljno da se postavi pitanje zbog čega bi bilo ko verovao da će ovog puta biti drugačije? Racionalan deo tebe na sve ovo te upozorava, suviše je mnogo brodoloma bilo u prošlosti, previše smo se vode nagutali dok smo se davili u tolikim porazima, ali mi smo opet tu i želimo da verujemo da ovog puta ne samo da nećemo potonuti, nego ćemo plivati jače nego ikad. Koga uostalom briga za racionalnost kad počinje Mundijal? Svestsko prvenstvu u fudbalu i želimo da gledamo da ne bismo bili racionalni.

Želimo da ga gledamo i da bismo ponovo bili deca. Jednom u četiri godine imamo priliku da tokom mesec dana probudimo dete u sebi, dete koje će skakati od sreće, vikati, nervirati se, dete koje će menjati sličice. Ali na prvom mestu, dete koje će maštati. Onako kako deca čine, maštati bez bilo kakvih kočnica, okvira, iskreno verovati da je sve moguće.

„Da li ti stvarno misliš da će Srbija doći do samog kraja?ˮ, pita me žena pre nekoliko dana. U pogledu joj vidim želju da kažem „neˮ , želi da dobije potvrdu da nisam poludeo, zbog čega se osmehnem i diplomatski odmahnem glavom. Još i dodam da sam svestan kakvih sve ima selekcija, kakvi igrači igraju za neke druge timove i da bih bio srećan samo da prođemo grupu. A u sebi sve vreme mislim MA, NAJBOLJE BI BILO DA NE MISLIM DA MOŽEMO DA BUDEMO PRVACI SVETA!

Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović