Pouke iz prošlosti: Biti živ ne znači i biti budan

„Pisanje je najsličnije sanjanju, dok sama književnost liči na san kojim čovek upravlja“, napisao je argentinski pripovedač Horhe Luis Borhes. Mnogi književnici su se bavili tom nevidljivom granicom između snova i onoga što smatramo stvarnošću: pored Kalderona de la Barke i Borhesa, o preplitanju snova i stvarnosti pisali su i  Šekspir, Šnicler, Vladimir Nabokov, Radjard Kipling, Embrouz Birs, Vilije de Lil-Adam, Đovani Papini, Hulio Kortasar, Teofil Gotje, takoreći svi nadrealisti. Kao i mnogi drugi…

Kao i uvek kada tražimo rešenje zagonetke tema se ukazuje kao neizreciva, odnosno, neiscrpna. Jer, kada je reč o snovima, očekujemo tačan odgovor, ali on ne stiže. Budući da je sadržan u samom pitanju. Uostalom, bez upotrebe blagotvornog melema sadržanog u snu, život bi za mnoge – a ne samo za umetnike – možda postao i nepodnošljiv. Ostati u svakom trenutku, bez prekida, svestan, preveliki je teret za svakog čoveka. Snovi bi stoga mogli da budu ono isto što i atmosfera za planetu Zemlju: filter koji naš život čini podnošljivim.                                            

O snovima je pisala i ruska pesnikinja Ana Ahmatova (1889-1966). Ali to nije bilo sve: ona je u Petrogradu bila poznata kao osoba koja poseduje natprirodne psihičke moći. Umela je mudro da tumači, ali i da pogađa snove drugih ljudi. Mnogi su joj se stoga obraćali, moleći je da im rastumači neki san. I pesnikinja je pričala i pogađala. Budući da je san zajedničko delo spavača (onog koji ga je sanjao) i budnog (onog koji ga se seća), Ahmatova je mnoge svoje snove opisala u pesmama, a među najpoznatijim je San, koja počinje sledećim stihovima:

„Znala sam da si me snio

san zato mene neće…“

„Biti živ, ne znači biti i budan“, zapisao je u romanu Čuvar snova italijanski književnik Paolo Maurensig (1943-2021). Ispričao je priču o neobičnom čoveku, poljskom grofu koji živi u Veneciji kao skitnica. On ume nepogrešivo da čita tuđe snove: grof Dunjin jasno ih vidi, poput oblaka iznad glave snevača. To mu omogućava da pritekne u pomoć čak i potpuno nepoznatim ljudima, budući da prepoznaje njihove najskrivenije misli. Nažalost, Dunjin ne ume da pomogne samom sebi, jer više nije u stanju da razlikuje san od jave. Maurensig ponavlja da je sve ono što se u životu događa zapravo neka vrsta snevanja, kao uostalom i sama smrt. Istovremeno, za njegovog junaka, san ne predstavlja izlaz, mogućnost da pobegne od stvarnosti. Ako uopšte postoji neki izlaz u slučaju najveće opasnosti, njega ćemo pronaći upravo u trenutku kada se budemo zaista probudili.

Grof Dunjin kaže svom sagovorniku čije je snove s lakoćom pogodio: „Smrt nas plaši, jer se bojimo da će biti uništeno naše telo. U stvari, mi se ne plašimo gubitka svesti. Jer, ukoliko bi nas obuzimao strah zbog gubitka svesti, bojali bismo se sna kao i same smrti. Pa ipak, svake noći, ljudi se prepuštaju gubitku svesti, ne pitajući se gde li svest odlazi tokom sna. Za neke, odgovor je jasan. Gde, uostalom, odlazi muzika kada su violina i gudalo u futroli? Kada se telo odmara, ono je poput muzičkog instrumenta koji niko ne svira. Čovek se ne boji sna jer je zapravo već delimično uspavan, tako da samo prelazi iz sna u san.“

U memoarskoj knjizi Moj poslednji uzdah, španski reditelj Luis Bunjuel (1900-1983) objasnio je koliko su snovi za njega uvek bili važni, odnosno, da su predstavljali možda ključnu vezu sa nadrealističkim pokretom: „Ako film bude suviše kratak, staviću u njega jedan san! Kada bi mi rekli: ostaje ti dvadeset godina života, šta želiš da radiš u toku dvadeset četiri sata, svakoga dana koji ti je preostao? Ja bih odgovorio: dajte mi dva sata aktivnog života i dvadeset dva sata snova, pod uslovom da mogu da ih se setim. Jer san postoji jedino u sećanju. Zato, sanjati budan jeste isto tako značajno kao i sanjati prave snove.“

Kada je pričao o svom filmu Andaluzijski pas iz 1929. godine, Bunjuel je objašnjavao da je ovo delo zapravo rođeno posle susreta dva sna. Naime, u svoj rodni Figeras, na nekoliko dana u goste pozvao ga je prijatelj, slikar Salvador Dali. Tu je Bunjuel sanjao burne snove i prepričao ih Daliju: dugi oblak seče Mesec, a oštrica brijača seče oko. A onda mu je Dali opisao šta je on usnio prethodne noći: ruku punu mrava. I zatim dodao: „A kako bi bilo da snimimo film polazeći od ovog?”

Ukoliko se kao tačna prihvati pretpostavka da nijedna ličnost nije čvrsto omeđena, to bi moglo da znači da pod određenim uslovima, imamo sasvim neposredan pristup dugima. Ta staza u magli što nas vodi do druge osobe, ponekad tek delimična, ipak može da bude i suštinska. Odnosno, onakva kakvom je davno u svojoj  priči opisao italijanski pisac Đovani Papini (1881-1956):

„Postojim, jer me neki čovek sanja. Čovek koji spava i sanja me, vidi kako radim, živim i krećem se. U ovom trenutku sanja da vam govorim, kao što činim. Moj život je započeo u trenutku kada je počeo da me sanja. Kada se probudi, prestaću da postojim. Ja sam igra njegove mašte, tvorevina njegovog duha, gost njegovih dugih noćnih zamišljanja. San toga nekoga, toliko je stvaran da postajem vidljiv čak i budnima…“

Naslovna fotografija: Nesanica za dvoje, triptih, rad Slavka Krunića