Pouke iz prošlosti: Iskušenje zlog violiniste

Da li bar „s one strane duge“ loši i zli zaista bivaju kažnjeni, a dobri nagrađeni? Možda i ne. Teško da ćemo saznati. Da li je to razlog što se nepravde stalno ponavljaju? Ovo su bar dva pitanja koja postavlja roman Kvartet Razumovski koju je napisao italijanski pripovedač Paolo Maurensig, a objavljen je pre samo nekoliko dana u Italiji.

Kada je prošlog proleća izdavaču predavao svoj rukopis, Maurensig, poznat i domaćim poklonicima lepe kniževnosti (Canone inverso, Varijanta Lineburg, Đavo u pisaćem stolu) nije znao da će to biti njegovo poslednje delo. Jer, umro je iznenada, samo par dana kasnije, 29. maja 2021. godine. A u životu se bavio različitim poslovima. Čeznuo je da bude veliki šahista. Ili violončelista. Jedno vreme se čak bavio građenjem muzičkih instrumenata. Međutim, najlakše mu je pošlo za rukom da postane pisac i to posle navršene pedesete. Pisac prevođen na mnoge jezike.

Svojom oproštajnom pričom, Paolo Maurensig (1943-2021) vraća nas utvarama prošlosti kroz povest koja ponovo dotiče njegovu veliku strast: muziku. Tačnije, tri Betovenova gudačka kvarteta i članove tog ansambla, Kvarteta Razumovski. Naziv potiče od imena poručioca dela, ruskog grofa i ambasadora, kasnije princa, Andreja Razumovskog. Dakle, četvoro mladih muzičara u Berlinu 1932. godine stiču slavu, čak i priznanje samog firera, izvodeći Betovenovu muziku. Prva violina, Maks, zaljubljen je u čelistkinju Viktoriju, inače Jevrejku. Ali, šta će biti sa njima ako Rudolf, druga violina, uskoro postane nacista?

Kada počne Drugi svetski rat, članovi kvarteta se razilaze. Tada isplivava nova priča koja govori o Mučitelju. Taj čovek u koncentracionom logoru sprovodi nezamisliva zlodela, a časove najstrašnijeg nasilja naziva „lekcijama pevanja“. Posle završetka rata, ipak uspeva da pobegne i zametne svoj trag.

Trideset godina kasnije, u SAD, članovi nekadašnjeg Kvarteta Razumovski (kako i glasi naslov romana) uspevaju da se ponovo pronađu u Montani. Rudolf, nekadašnja druga violina živi pod izmišljenim imenom, gospodin Fowl (igra reči Wolf – vuk na nemačkom) i bavi se pisanjem petparačkih romana. Bivši muzičari dolaze na zamisao da se okupe i ponovo održe koncert sa tri Betovenova gudačka kvarteta. To je prevashodno želja prvog violiniste Maksa Brentana. Ujedno, i način da pronađe Viktoriju, ljubav koju nije uspeo da preboli. Ali gde je Viktorija? Da li je preživela koncentracioni logor? Ispostavlja se da jeste. I da se nalazi u domu za stare koji pate od potpune demencije. Hoće li Maks ipak uspeti da ih okupi? Da li će i dalje umeti i moći da sviraju Betovena? Ili će zlo još jednom započeti svoj pakleni krug?

Zašto su ljudi toliko opčinjeni zlom? – pita se u ovoj knjizi Maurensig ponavljajući svoje opsesivno traganje započeto romanom Varijanta Lineburg? Zašto je čovek stalno u tragičnom iskušenju kojem teško odoleva – da nanese zlo drugom čoveku? Prošlost, zajedno sa svim nepravdama koje je nosila, nikada ne nestaje, posebno ako ostane samo potisnuta. U određenom trenutku uspeće ponovo da oživi.

„Kada pisac probije led i skicira svoju priču, nikada ne zna do koje granice ambisa će uspeti da siđe“, rekao je jednom prilikom Paolo Maurensig. On, nažalost, nije uspeo da doživi i vidi Kvartet Razumovski u koricama, pred čitalačkom publikom. I možda oseti koliko je dubok ambis koji je dotakao svojim rečima.

Ovo književno delo, osim što budi sećanje na bezvremenu muziku kojoj suprotstavlja tragičnu istoriju, vraća u sećanje i čuvenu pripovetku Kafeterija Isaka Baševisa Singera. Ester, junakinja povesti, žena koja je takođe izmakla smrti u nacističkom logoru, uverena je da je u jednoj brodvejskoj kafeteriji ugledala živog Hitlera sa grupom nacista. Ona uopšte ne sumnja da se to zaista dogodilo. Pripovedač joj objašnjava da je reč o viziji koju je stvorio njen napaćeni um. Jer prošlost nikada nije izgubljena. Međutim, ubrzo će i sam početi da doživljava nešto slično…

Današnji svet kao da podstiče stvaranje mračnih vizija. Mnogo češće nego što bismo to želeli.

Fotografija iz naslovnog kolaža: Princ Razumovski, portret Aleksandra Roslina iz 1776, izvor Wikipedia