Pouke iz prošlosti: Na Dini bi stvarno bilo vruće!

„Moć privlači patološke ličnosti. Nije reč o tome da moć kvari, već da je magnet za one koji su skloni pokvarenjaštvu. Takvi ljudi teže da se opijaju nasiljem, što izaziva stanje od kojeg brzo postanu zavisni.“

Ove reči napisane su pre više decenija. Ne čini li se da je njihov autor bio vizionar? Naravno da jeste! Uostalom, svedoci smo ove tvrdnje, budući da nikome i ne pada na pamet da išta što je loše, posebno skriva. Nešto poput sumraka civilizacije.

Te vizionarske reči napisao je niko drugi do američki pisac Frenk Herbert (1920-1986), autor romana Dina. Povodom nove ekranizacije ovog SF romana (iz 1965. godine) u režiji Denija Vilneva, kritičari su ukrstili pera. Neki oduševljeno hvale film, drugi baš i ne, trećima nije mnogo toga jasno; vraćaju se u sećanje Dejvid Linč (režiser prethodne verzije), a posebno Alehandro Hodorovski (nesuđeni režiser Dine)… Ipak, ono što bi moglo da bude zajedničko za sve, jeste da posle čitanja detaljnog opisa života na planeti Arakis, ili gledanja filma Denija Vilneva, današnjeg čoveka obuzima zebnja da je takav svet, posle svega što činimo – doslovce moguć u nekim budućim generacijama. Ne bi trebalo smetnuti s uma da je Frenk Herbert bio čovek duboko usredsređen na ekološku svest ljudi. Slutio je da će se stvari dešavati vrtoglavo loše po dobrobit ljudskog roda i planete na kojoj živimo. Zato je i bio ekološki aktivista.

Da naučna fantastika može da se pretvori u stvarnost, dokazuju naučni ogledi koja su sproveli istraživači upravo ove godine, posle premijere filma Dina. Ta istraživanja su zaista vrlo zanimljiva i poučna. Budući da je pustinjsku planetu Arakis na kojoj se nalazi Dina, Herbert opisao do najsitnijih pojedinosti, tim naučnika sa Univerziteta u Bristolu u Velikoj Britaniji, zapitao se da li bi u takvom svetu, ukoliko bi postojao, život uopšte bio moguć. Vođeni piščevim „uputstvima“ počeli su da se bave proučavanjima. Simulirali su uslove na Arakisu. Krenuli su od klimatskog modela; sastava atmosfere, preko oblika planina, pa sve do jačine sunčevog zračenja. Polazeći od toga, model je „otkrio“ klimu Arakisa. Osnovni fizički zakoni bili su isti kao oni koji određuju klimu na Zemlji, dok su za neke posebne parametre uzimani podaci opisani u Enciklopediji Dine, delu posvećenom Herbertovoj sagi.

Bilo je potrebno tri nedelje „računarskog vremena“, da kompjuter obradi tu ogromnu količinu podataka. Naposletku je dobijeno okruženje na koje navode Herbertovi opisi: najtopliji meseci na Arakisu beleže temperature do 45 stepeni Celzijusa u tropskim krajevima, dok u hladnijim mesecima nikada nije manje od 15 stepeni. Dakle, ne razlikuje se preterano od one na Zemlji. Ili one koja će biti na Zemlji u budućnosti.

Da li bi ljudi mogli da prežive na pustinjskoj planeti iz mašte Frenka Herberta? Po svoj prilici: da, mogli bi. Međutim, suprotno od onoga o u romanu, tropski krajevi ne bi bili najnaseljenija sredina. Srednje geografske širine, gde u romanu živi većina stanovnika Arakisa, zbog visokih temperatura, bile bi zapravo najmanje gostoljubive za ljude. U nizinama bi prosečne mesečne temperature prelazille 50 stepeni Celzijusa, uz još više dnevne. To su smrtonosne vrednosti za ljudski rod.

Valja imati na umu da je Frenk Herbert napisao Dinu pre pedeset šest godina. Znači, dve godine pre nego što je američki naučnik japanskog porekla Sjukuro Manabe, ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, objavio svoju prvu studiju o klimatskim modelima. Učinio je to bez bilo kakve računarske potpore. Baš kao i Herbert, uostalom, pa zato svet koji je američki pisac zamislio još pre 1965. godine i danas deluje realistično, a Dina stoji kao jedna vrsta opomene čoveka koji i jeste bio vizionar. Opomene, da će nam budućnost biti Dina.

Stoga, podsetimo se šta je Frenk Herbert, između ostalog, napisao:

„Svaka civilizacija je uvek suočena sa nesvesnom silom koja je sposobna da poništi, odvrati ili suprotstavi skoro sve svesne namere zajednice. Mi ne podučavamo istoriji. Ponovo stvaramo iskustva. Pratimo lanac posledica, tragove zveri u njenoj šumi. Postoje laži u koje je lakše poverovati nego u istu istinu“.

A devedesetdvogodišnji Alehandro Hodorovski, veliki poštovalac Herbertovog dela, i nesuđeni reditelj Dine, na sve bi mogao da doda i sledeću svoju misao:

„Mogu da potvrdim da je moj život u skladu sa najfantastičnijim snovima“.

Naslovna fotografija: Plakat za film Dina