Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Pouke iz prošlosti: O beznađu i odlasku na kraj sveta

AUTOR: Mirjana Ognjanović 08 Oct, 2021
Pouke iz prošlosti: O beznađu i odlasku na kraj sveta

„Nada umire poslednja“ – poznata je izreka, potvrđena nebrojeno puta tokom prohujalih vekova. Međutim, šta da se radi kada nada ipak umre? Ona je poslednji oslonac za koji se čovek grčevito drži u tragičnim okolnostima! U trenucima koji ga jednostavno prevazilaze i onemogućavaju da sagleda svet oko sebe. Kada umre i nada, onda njeno mesto zauzimaju beznadežnost i očaj. I to nam je poznato. Potraju li osećanja očaja i beznađa malo duže, nečujnim ledenim korakom stižu egzistencijalni slom i rezignacija.

Izvedena iz latinske reči resignatio (mirenje), rezignacija označava mirenje sa sudbinom, sa tokom stvari koji se ne može izbeći. Propadanje u beznadežnost i rezignaciju, prema mišljenju psihologa, vodi u depresiju. Po Viktoru Franklu (1905-1997), slavnom austrijskom neurologu i psihijatru, beznađe je staza koja, ponekad, ide do apsolutne ravnodušnosti. Do odustajanja od života.

Reč je o onoj tragičnoj strani ljudske egzistencije koja je u čovekovim mislima svakako prisutna, manje ili više. Reklo bi se da je upravo sada nastupilo razdoblje kada rezigniranost lebdi oko nas. „S gubitkom vere u budućnost“, pisao je Viktor Frankl o logoraškim iskustvima „čovek je izgubio svoj duhovni oslonac, prepustio se i izložio telesnom i duševnom propadanju.“ Zastrašujuće.

Podupirač – slika Slavka Krunića

Bez obzira na iskrenu ljubav prema rodnom kraju, ovo su godine i dani kada su osećanja vezana za ljubav prema domovini, na velikom ispitu. Karte su se tako složile, da pojedinac verovatno (ne i obavezno!) zamišlja sebe na nekom drugom, srećnijem mestu. Možda negde daleko, najdalje, tamo gde civilizacija svojim uništiteljskim prstom nije dotakla ono što i nije smela da upropasti. Na pusto ostrvo. Na kraj sveta. Da li je to dokaz postojanja nade, ili ipak samo obično zavaravanje?

Gde se dakle nalaze mesta netaknute prirode, gde žive plemena koja imaju najmanje veze sa ostatkom čovečanstva? Ko su ti najizolovaniji ljudi na svetu, oni što pripadaju takozvanim nekontaktiranim plemenima? Procenjuje se da ih je ostalo stotinak i da je njihov opstanak ugrožen do krajnjih granica: četrdesetak u Brazilu, petnaest u Peruu, a ostatak u amazonskim prašumama, odnosno državama poput Bolivije, Kolumbije, Ekvadora i Paragvaja. Ima ih i na Novoj Gvineji i Andamanskim ostrvima. Pre desetak godina, na granici Perua i Brazila snimljeno je do tada nepoznato amazonsko pleme: njegovi članovi boje telo u crveno uz pomoć ekstrakata samoniklog bilja, jedu banane, papaju i tapioku, grade kolibe od stabala banana i listova.

Studije o potpuno izolovanim Indijancima počeli su prvi da pišu antropolozi-pustolovi. Jedan od prvih bio je maršal Kandido Mariano de Silva Rondon (1865-1958) koji se početkom 20. veka povezao sa različitim plemenima i mnogo učinio za njihov opstanak. Uostalom, po njemu je jedna od 26 država Brazila – Rondonija – dobila ime. Moto mu je bio: „Umri ako je potrebno, ali nikada ne ubij!“. A u Papui Novoj Gvineji istraživanja su započeli antropolozi i lingvisti. Privukla ih je činjenica da je osamsto, od pet hiljada jezika koji se govore na Zemlji, koncentrisano na ovom ostrvu!

Maršal Rondon, zaštitnik autohtonih plemena u Brazilu, kao mladić, izvor Wikipedia

Holandski naučnici su sedamdesetih godina prošlog veka uspostavili vezu sa plemenom Korova u prašumi Zapadne Papue: oni su među poslednjim ljudima na našoj planeti koji grade kuće na drveću visokom između osam i dvanaest metara! Pre trenutka kada su ih naučnici pronašli, nisu imali pojma da iko osim njih postoji na svetu. Nisu znali za vreme, znači, ni za godine. U netaknutoj prirodi neki otpadnik iz ovog dela planete ipak ne bi uživao u njihovom društvu, budući da upražnjavaju kanibalističke obrede. I vremešni starci umeju da se munjevito penju po drveću, a deca, dok tu veštinu ne savladaju, mogu i da stradaju. Veruju u zle šumske duhove. Ostalo ih je svega tri hiljade i polako se približavaju tzv. civilizovanom svetu.

I najzad, ono što nas zanima ukoliko bismo poželeli da im se i pored svega ipak približimo: skrivanje je za većinu ovih plemena, najbitnija stvar. Način da se preživi. Pre svega, od najezde beskrupuloznih veleposednika i multinacionalnih kompanija. Često ih napadaju, ubijaju, omamljuju alkoholom. U stvari, o većini tih najizolovanijih se malo i zna jer, skrivajući se, žive nomadski. Njihova društva retko se zasnivaju na hijerarhiji. Vlada jednakost. Odluke su zajedničke. Ono što je izvesno, to je da se drže podalje od nepoznatih ljudi.

Zato, iako ne bismo mogli lako da se sa njima saživimo (ma koliko nam u rodnom kraju bilo neizdrživo) možda su urođenici koji žive na drvetu u pravu? Glavni junak romana Baron na drvetu, velikog pisca Itala Kalvina (1923-1985), donosi odluku da živi na drvetu jer „ko želi da dobro osmotri zemlju, treba da se drži na neophodnoj udaljenosti od nje“. Odnosno: „Gospodin ostaje gospodin na zemlji, kao i na vrhu drveta, ukoliko se ponaša ispravno!”

Fotografije za naslovni kolaž: Kuća na drvetu Korovaija, Naslovna strana knjige Baron na drvetu Itala Kalvina

Najčitanije

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Najnovije - Kolumne

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…