Pouke iz prošlosti: Predsednici i sumnjičavi

Koliko puta izgovorimo reč nesumnjivo, ili van svake sumnje. A možda i ne mislimo tako. Sumnja je nekima potrebna kao vazduh, drugima je poput zabranjene, kasnije zaboravljene misli. Kako god. Ovo je kratka priča o posebnoj vrsti sumnje – sumnji prema političarima.

Osnovnu školu sam završila u vreme dok je Jugoslavijom vladao komunistički vođa Josip Broz Tito, doživotni predsednik zemlje. U školi su nas doslovce svakodnevno učili da je on nesumnjivo ličnost za obožavanje i poštovanje. Ljubičica Bela. Ah, ako je ljubičica nadaleko poznati simbol skromnosti, onda je ovaj Titov nadimak zvučao kao najsmešniji vic! Možda se neko (i u ta opasna vremena) šalio, misleći na Titova bezbrojna bela odela? Iznad katedre, u svakoj učionici visila je predsednikova uramljena fotografija, kako bismo je svi videli kada pogledamo prema učitelju/učiteljici ili tabli. Pred slikom se nismo krstili, ateizam je bio obaveza, baš kao i obožavanje predsednikove ličnosti.

Ipak, moje prve sumnje u reči o Titovoj nesumnjivoj veličini i bezgrešnosti javile su se u vreme dok još nisam pošla u školu. Svake večeri, televizijski Dnevnik počinjao je tako što bi spiker rekao: „Danas je drug Tito…“. I onda bi usledilo nešto veoma važno za sve Jugoslovene. Moj otac je redovno gledao Dnevnik, a članovi porodice nisu smeli da ga ometaju. I tako, u tišini, posle te prve rečenice – obavezno, svake večeri – tata bi vrlo ozbiljno, bez ozlojeđenosti, mirno, ubedljivo rekao: „Hohštapler“. Ponekad i: „Bandit“. Kada sam pošla u školu, a učiteljica u par napamet naučenih rečenica nama prvacima izrecitovala niz pohvala o drugu Titu, osećala sam se neugodno. Ne baš kao podeljena ličnost, ali kao snažno sumnjičava osoba. Da li da verujem nastavnicima ili tati? I u srcu i u glavi, više sam verovala tati. On je bio pametan, obrazovan, zgodan, a povrh svega svirao je gitaru i božanstveno slikao. Pa kako onda da poverujem u sve te priče o Titu? Možda bi najtačnije bilo da kažem da sam u tom času, u tom sukobu opštevladajućeg i ličnog mišljenja, počela da sumnjam u političke autoritete.

U vreme vladavine Slobodana Miloševića s užasom sam posmatrala kako je opčinjenost političkim vođom ravna jednoj vrsti zaglupljujuće hipnoze. Posledice su bile tragične. I još uvek su. Ni tada nisam nasela.

Vrlo podmukla potvrda da bi stalno trebalo sumnjati u političke autoritete, dogodila se kada je već došlo do promene vlasti u Srbiji. Tačno mesec dana posle petooktobarskog prevrata, 5. novembra 2000. godine, sa Beogradskom filharmonijom u Centru „Sava“ nastupio je slavni dirigent Zubin Mehta. Koncertu je prisustvovao i novi predsednik Vojislav Koštunica. Posetioci koncerta (bivša Miloševićeva beogradska opozicija), ovacijama je pozdravila dirigenta, ali i predsednika. Na programu su bila dela Čajkovskog i Betovena. Izveštavala sam sa tog koncerta. Bila sam prisutna dok su Mehta i Koštunica u društvu svojih supruga razgovarali. Mehta je bio uobičajeno šarmantan, nasmejan i rečit. Koštunica – kao odsutan. Pa dobro, mislila sam, ipak imamo predsednika koji može da govori i o umetničkoj muzici, ukoliko je to potrebno. Osokolila sam se. Na nesreću, optimističko osećanje nije dugo trajalo. Pokazalo se da su sumnje opravdane, a da su se reči mudrog Dragutina Gostuškog – da se u osnovi svake mane u srpskom narodu nalazi neka vrsta primitivizma – ponovo ostvarile. Kao neka kletva.

Dakle, ako je i bilo nade, ona je za mene bučno pala u vodu kada se nekoliko godina kasnije, pred ko zna koliko ljudi, ispred zdanja Skupštine Republike Srbije na pozornici našla Svetlana Ceca Ražnatović, Arkanova udovica. Kakav mračan događaj pun jezive simbolike! „Srpska Majka“ nastupila je na svečanosti dočeka Nove godine po Julijanskom kalendaru. Koštunica – koji je, u međuvremenu, predsedničku poziciju zamenio premijerskom – po hladnom zimskom vremenu je stajao kao ukopan i slušao Cecu. Pogled mi je bio zamagljen od besa i tragičnog osećanja života. Zato se više i ne sećam da li je Koštunica izgledao odsutno ili prisutno. Momentalno sam prestala da o njemu razmišljam kao o pristojnoj osobi. Napravio je neoprostivu grešku. Nepopravljivu. Verovatno ne i jedinu. Ali očiglednu.

Očekivan je stoga bio folk doček 2022. godine na tom istom mestu. Noć opčinjenih sadašnjom politikom, poklonika muzike koja nije muzika i onih koji nam je daruju kao drogu.

Ima li nade? Možda da ipak pokušamo da razmišljamo, ili makar posumnjamo. A, svakako, da promenimo ploču.

Naslovna fotografija: Ho Ši Min, Tito i Edvard Kardelj u Beogradu 1957. godine. Snimio Stevan Kragujević. Izvor Wikipedia