Pouke iz prošlosti: Sećanja i predmeti

Od francuske reči souvenir, što znači sećanje ili uspomena, izraz suvenir u našem jeziku označava stvari za uspomenu, odnosno dar za sećanje. Putovali ili ne, domovi su nam puni različitih suvenira, najčešće magneta (koji često preplavljuju frižidere, pa se sele i na bojlere), ali i drugih stvarčica. Kupujemo ih kao da smo uvereni da ćemo vrlo brzo zaboraviti gde smo nekada boravili, a isto čine i naši prijatelji. To nije tako skup znak da su na putovanju gde su se verovatno dobro provodili, mislili i na nas. Ukratko – i pažnja i izraz naklonosti, ali i podsećanje. Psiholozi tvrde da kupovina suvenira deluje smirujuće onda kada smo daleko od kuće.

A šta biva sa suvenirima kada određena osoba okonča svoj boravak na ovom svetu? Pa, suveniri najčešće završavaju u đubretu, jer naslednici obično nemaju milosti prema kič-uspomenama svojih predaka. Osim, ako nisu baš skupoceni. U strahu od opšteg zaborava, lično se teško odričem suvenira mojih predaka, hrleći u susret prostoru skučenom za život. Predmeti za koje mogu samo da slutim kakva su osećanja izazivali u sećanju bližnjih-preminulih, nemo opominju da će nas u svojoj malenkosti nadživeti. Posebno sada, kada se putovanja sećamo kao nečeg što se možda neće više događati ni tako često, a ni prirodno.

Te „siromašne rođake“ značajnih skulptura, slika, osoba, gradova ili predela, kupovali smo i kupujemo sa zadovoljstvom: popularna navika ima svoje korene još u antici. Ipak, čini se da je na suvenirskom izvoru – onakvom kakav je u glavnim crtama i ostao danas – stajao graver i keramičar Đovani Volpato (1732-1803).

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Bio je to čovek kojeg su krasile umetničke, ali i preduzetničke veštine. Rođen je u mestu Basano del Grapa u pokrajini Veneto u današnjoj Italiji. Prezime Trevizan promenio je u devojačko prezime svoje bake po majci. Zanimljivo je da je još kao dečak počeo da radi kako bi pomogao majci, udovici: bavio se vezom! Ubrzo je ovladao i veštinom graviranja. U tridesetoj je po tome već bio vrlo dobro poznat u Veneciji.

Zapravo, ispostavilo se da je Đovani Volpato bio izuzetno šarmantna osoba, čovek natprosečno obdaren za uspostavljanje veza sa različitim ljudima. Lako je ulazio u salone značajnih venecijanskih intelektualaca, diplomata, umetnika, pa i kolekcionara. Onda je otvorio i sopstvenu radnju.

Posle uspešne saradnje sa izdavačem Đambatistom Bodonijem u kreiranju knjige za venčanje Ferdinanda Burbonskog, uputio se u Rim na prestižni zadatak: da napravi reprodukcije kitnjastih svodova, loža i stubova koje je Rafael oslikao u Vatikanu. Volpato je majstorski izradio dvanaest gravira.

To je, inače, bilo razdoblje putovanja koja su podrazumevala obaveznu posetu Rimu kao mestu kulturnog i umetničkog hodočašča evropske elite. Volpato je baš u toj činjenici video svoju priliku da se oproba na tržištu antikviteta. Počevši od 1779. godine poduhvatio se iskopavanja koja je sam finansirao. Našao je veliki broj skulptura iz starog Rima. Međutim, potražnja za tim drevnim predmetima bila je tolika da je, osim iz sopstvenih iskopavanja, prodavao i one koje su drugi pronalazili.

Naravno, nisu baš svi turisti mogli sebi da priušte kupovinu predmeta iz davnih vremena. Zato je Volpato odlučio da pravi kopije malih rimskih statua! Po pristupačnoj ceni, od poroznog materijala bele boje, sličnog mermeru. A kako bi se zaštitio od konkurencije, smatrao je da je najbolje da zatraži uslugu od pape. Da za narednih petnaest godina zabrani bilo kome drugom da se bavi sličnim poslom! Osnovao je tako svoju prvu fabriku suvenira.

Figurice ne samo da su postigle veliki uspeh, već su otvorile ogromno tržište. Rađene su serijski, u tri veličine, sa cenama koje su varirale u zavisnosti od visine, od tri do deset cekina. Posao je toliko cvetao da je Volpato i u londonskom Tajmsu objavio listu svojih proizvoda. Pre desetak godina, kada su vršena iskopavanja na mestu u Rimu gde se nekada nalazio Volpatov dućan, nađeni su fragmenti oko 12 hiljada nekadašnjih suvenira! Čak je i ruska carica Katarina Velika, iako nikada nije došla u Rim, kupila Volpatove rukotvorine, seriju od 26 gravira koji predstavljaju Rafaelove vatikanske radove.

Đovani Volpato je umro 1803. godine, kada je navršio sedamdeset prvu. Ostavio je za sobom uspešan posao i novi običaj: kupovinu suvenira. Posao koji je i danas veoma unosan. Jer, kada je na početku 19. veka, pronalaskom parobroda i železnice, počela era masovnog turizma, pomama za suvenirima jednostavno je eksplodirala. A turisti, što su brojniji, traže što jeftinije i luđe suvenire, ne razmišljajući o autentičnosti.

Zato, gledajući u lepote Venecije, kupuju kineske plastične gondolice i staklene predmete, kobajagi iz Murana. A povodom venčanja britanskog princa Harija sa američkom glumicom Megan Markl lansiran je neobičan suvenir – Dragulji Krune. Kada bi kupac otvorio kutijicu čuo bi britansku himnu Bože, spasi kraljicu, i unutra video malu kolekciju od četiri prezervativa. Jasno, sličnim primerima ne zna se broj.

Naslovna fotografija: Privatna arhiva