Pouke iz prošlosti: Udajem se, stidim se, teško vreme dolazi

Svakog Petrovdana, 12. jula, u makedonskom selu Galičnik (koje danas ima samo dva stanovnika), nastaje velika gužva: održava se javno venčanje. Tačnije rečeno – svadba. Upravo po tom događaju, odnosno običajima prepunim simbolike koji su zadržani od davnih vremena, Galička svadba predstavlja u svetu poznat etnološki dragulj. Obred koji se odigrava, duboko objašnjava pomešana osećanja svete tajne braka: kao da se sreća i tuga drže za ruku. Možda najbolje predočavanje onoga što život sprema. Ovde niko ne krije suze, budući da je i tuga predviđena. Geografski položaj Galičnika, skrivenog mesta na bezmalo 1400 metara nadmorske visine, svedoči da se i priroda ponekad postara da nešto prikrije i sačuva od munjevite promene, što je inače odlika vremena u kojem živimo.

I oni koji su u braku, jednako kao i oni takozvani slobodni, kroz priču o Galičkoj svadbi možda mogu da saznaju nešto i o svojim osećanjima. Evo približnog opisa tog događaja. Uoči Petrovdana, cvećem se kiti zastava i stavlja na pročelje kuće mladoženje. Iz kuće se potom ispaljuju meci, predznak burnog narednog dana. Momci, obično rođaci budućeg mladoženje, dočekuju muzičare koji će svirkom upotpuniti svadbeni pir. Muškarci su već napravili kolibu za muzikante. Ona je obično od paprati. Simbolika paprati je višeznačna, ali za mnoge narode ima jedno zajedničko značenje – donosi sreću i krije čudotvornu moć. Legende govore da ova biljka ima nevidljivi beli cvet koji samo odabrani mogu da vide. A kada ga vide, biće zauvek srećni.

Na redu je svekrva, mladoženjina majka. Njoj se pridaje posebna važnost u novoj bračnoj zajednici. Ona kraj seoske česme izvodi ples sa peharom u ruci i sitom na glavi. Sledi nevestinsko kolo, ples buduće neveste. Njena igra je simbol borbe za ličnu slobodu koja se, po svoj prilici, udajom gubi. Najupečatljiviji događaj Galičke svadbe svakako je muško kolo, zvano „teko“ odnosno „teškoto“, takođe dobro poznato u folkloru balkanskih naroda. Uz pratnju bubnjeva (tapani) momci igraju kolo koje nagoveštava početak teškog života. Jer, do tog časa bezbrižni mladić će bez ikakve sumnje početi da brine o budućoj porodici. A to je u planinskim krajevima ovog dela Balkana podrazumevalo odlazak na pečalbu. Daleko od kuće. Dakle, mogućni rastanak. Sa nevestom, roditeljima i rođacima. Svatovi su već u svojevrsnom transu. Uzbuđenje raste.

Uveče svatovi odlaze na tri česme, ili tri izvora vode. Pune se vrčevi. Tom vodom devojka će se okupati. Jasno, njena čistota na taj način je zagarantovana. Prilikom odlaska na vodu, devojku i njene prijateljice prati mladina porodica sa bakljama. Običaj je da se nikada ne ide i ne vraća istim putem. Uvek nekim drugim. I taj simbol je možda mogućno lako dešifrovati.

Na dan svadbe, rano ujutro, svatovi odlaze na groblje. Od umrlih, koji nisu nužno neprisutni u srcima rođaka i prijatelja, traži se oproštaj što će uslediti velika proslava. Pozivaju ih po imenu, donose drvene sudove iz kojih prolivaju vino po grobovima. Da i oni okuse kakvo će slavlje biti. Svatovi izražavaju žaljenje što oni i telesno nisu tu tokom sudbonosnog obreda. I zato ih pozivaju da budu bar duhom. To povezivanje sveta živih i mrtvih i ukazivanje da zauvek usnuli nisu zaboravljeni čini svetkovinu istovremeno tužnom, ali i dubokom. Naglas se poziva kum, a mladoženju prijatelji vode na svadbeno brijanje. Ono je takođe javno. Simbolizuje prelazak mladića u zrelo doba odgovornog muškarca.

Momci onda na konjima odlaze do kuće buduće neveste i najavljuju dolazak mladoženje. Takmiče se u veštini jahanja. Zatim mladoženja ide kod izabranice na belom konju. Mlada je obučena u nošnju boje šafrana, crvenu, izvezenu srmom. Na glavi joj je veo. I sedi na – paprati! Stidi se. Jer svi znaju da će za nekoliko sati postati žena. Ne više čedna. Nevesta gleda mladoženju iz prikrajka – kroz prsten. „Gledam, u srce da te pogledam.“ Mladoženja, sa vezenim peškirom na ramenu, odlazi, ostavljajući pred devojčinom kućom belog konja. Ona će na njemu doći kasnije u kuću izabranika. Ali konj će vući kočije sa sanducima punim miraza. Tu bi, između ostalog, trebalo da bude odeća koja joj je potrebna do kraja života. Bogata nošnja, košulje, krevetnina… Jedino čarape može da doda i kasnije… Do pola puta devojka ide sa članovima svoje porodice, a od pola puta je čekaju članovi nove. Kada dođe do kuće momka, dobija poklone od svekrve i odmah ljubi prag. Svekrva čeka buduću snahu sa sitom i pogačom na glavi. A zatim se dešava nešto upozoravajuće, i za one koji ne poznaju ove običaje, sasvim neočekivano: nova porodica devojci pokušava da namakne uzde, odnosno da je simbolično zauzda. Ona ipak uspeva da se oslobodi uz pomoć devera ili mladoženjinih rođaka i prijatelja. Tada joj pod noge prostiru ćilim kako nikakve zemaljske sile ne bi mogle ništa da joj učine. Ide pravo do ognjišta, kako bi bila verna novom domu.

Najzad, svi zajedno kreću u crkvu na venčanje. Liturgija može da počne.

Po izlasku iz crkve najpre se igra kolo, nevestino oro, a zatim čuveno „teškoto“, kao i druge narodne igre. Zanimljivo je da trpeza nije ono što je presudno, kao u drugim delovima Balkana. Služi se jagnjeće pečenje i male ćufte, krem od jaja… U smiraj dana, muzikanti odlaze. Mladoženjin otac i plaća i ispraća.

I tu nije kraj. Sledi prva bračna noć. Uveče mladence zatvaraju u spavaću sobu okićenu cvećem. Onda svatovi bacaju šutku, loptu od gline. Lopta je ispunjena leblebijama i slatkišima. Šutka tresne o vrata spavaće sobe i razbije se, raspu se slatkiši. Dakle, devojka je deflorisana. U stara vremena, galičke neveste morale su da najave posetu svojoj porodici tri dana ranije kako bi za to dobila dozvolu. I takav je bio početak tog novog, bračnog života.

Pomalo zastrašujuće, zar ne? Možda će u današnjim venčanjima i svadbama neko ipak naći ostatke običaja koji su sačuvani u Galičniku? Jeste, sve je toliko upečatljivo i sudbonosno. Neko bi mogao i da se uplaši. Ne liči na romantična venčanja iz romana Džejn Ostin koje devojke i danas obožavaju. Kada se, po rečima spisateljice, sretnu dve dobre osobe, a tako obično biva, sreća predstavlja neminovnost. I mladoženja ne odlazi odmah da radi. A kamoli u pečalbu! On je uvek bogat i živi u dvorcu! Sa poslugom, jasno.

Naslovna fotografija: Galičnik/Mirjana Ognjanović