Pouke iz prošlosti: Uteha u jagodama

Pre desetak godina, nesumnjivo očajan zbog političkih zbivanja, jedan naš čovek, u javnosti je proročki zavapio: „Čoveče, pa ti ćeš napraviti od ove zemlje ludnicu!“. Tako je i bilo. Da ne bismo sve više tonuli u tu predviđenu dijagnozu, predlažem da bar na čas zaboravimo nevolje i vratimo se legendama i mitovima koji imaju neku poruku, daleko od ove „stvarnosti“. A ipak blizu. Zato evo jedne legende o jagodama.

Čiroki Indijanci su verovali da postoje dva sveta: nebeski, uzvišeni, nazvan Ga-lun-la-ti, i donji, svet tamnih voda. U svetu Tamnih voda, između ostalog, krile su se i sile zla. Nasuprot tome, nebesa su naseljavale životinje, biljke i – ljudi. Inače, Čiroki su u ta davna vremena mislili da čitav svet govori njihovim jezikom i da svi žive u potpunom skladu. U stvari, njihovo postojanje zasnivalo se na jednom načelu – načelu ravnoteže i harmonije. Svakodnevno su se uveravali da je tako: svetlo i tama, toplota i hladnoća i tako dalje. Veliko Drvo života raslo je u središtu sveta Ga-lun-la-ti i štitilo je i obasjavalo sve oko sebe, pa čak i Svet mračnih voda. Naravno, Tvorac je boravio na Velikom drvetu života odakle je brinuo o biljkama, životinjama i ljudima.

Jedino bi ponekad ptice, orlovi i jastrebovi leteli iznad mračnog donjeg sveta, gde su kornjače i glodari plivali pod slabašnom svetlošću nebeskog Drveta života. A Tvorac? On je živeo usamljeničkim životom. Kada je dovršio svoj posao, seo je na drvo, posmatrajući svet pod sobom. Divio se sopstvenoj tvorevini. Pa ipak, nešto mu je nedostajalo: osećao je neku vrstu usamljenosti. Najzad je sebi priznao da bi mu dobro došlo društvo. Možda kćerka? Jedna devojčica koja bi sedela pored njega u krošnji Drveta života. Budući da je mogao da stvori sve i svakoga, Tvorac je podario život ljupkoj devojčici koja mu je ispunila srce posebnom ljubavlju. Naravno, odmah mu je bilo jasno da je i njoj potreban neko sa kime će se igrati i provoditi vreme. Tako je stvorio i dečaka.

Međutim, posle izvesnog vremena, primetio je da se njegova kćerka suviše često smeje, da previše govori… Zapravo, da uopšte ne prestaje! Često je i pevala. Prečesto. „Zašto tako svetluca lišće na Drvetu života? Ko je stvorio nebeski svet? Ko je dao imena biljkama?“ – pitanja su se nizala bez nade da će prestati.

Zbog čega li se tako ponašala? Čak ni on nije znao tačan odgovor. Zato je svojoj deci naredio da se udalje od Drveta života. I tako, jednog dana, istražujući čega sve ima oko stabla, devojčica je primetila rupu na drvetu. Bila je toliko velika, da je mogla u nju da se uvuče. Kada je naposletku to i učinila, propala je unutra! I tako ispala iz nebeskog sveta Ga-lun-la-ti.

Nije prošlo mnogo, a Tvorac je primetio kako nema prvostvorene žene, njegove ljupke kćerke:

„Gde je moja kćerka?“ – upitao je mladića.

„Rekao sam joj da ne ulazi u pukotinu na drvetu, ali ona je to ipak učinila!“ – vajkao se ovaj.

Tvorac je dobro znao da je njegova kćerka upala u mračni okean. Zato je naredio svim pticama da je otmu iz talasa i spreče da se udavi. Ptice su je ubrzo i pronašle, zajednički podigle i ponele. Ipak, nisu uspevale da se vrate nazad, u nebeski svet. Gde da je polože? Letele su i letele, napravivši za nju krevet od perja. Na kraju, jedna velika kornjača povika:

„Stavite je ovde, na moj oklop!“.

I tako je ptice spustiše na krov njene nove kuće. Na kornjačin oklop. I dadoše joj ime: Žena s nebesa. Tvorac je sve to posmatrao, te je kćerki poslao još biljaka i životinja kako bi se o njoj brinule. Poslao je jelena, bizona, medveda, zeca i dabra… Poslao je i lekovite biljke, kedar, žalfiju, hrast i duvan. Poslao je mnogo toga da bi stvorio i nove naraštaje Čirokija. Nedostajalo je samo još nešto.

Prva žena i prvi muškarac postali su muž i žena. U početku, bili su srećni. Nažalost, zlo je polako počelo da se uvlači u njihov život. Izgledalo je kao da se sklad izgubio. Svađe i nesuglasice prikrale su im se nečujno, a zatim i preovladale. Jedno drugom izgovarali su neoprostive reči. Žena je pomislila kako više ne može da izdrži. Uzela je svoje stvari i besno povikala:

„Odlazim! Idem da nađem neko mesto gde ću najzad mirno živeti!“.

Mladiću je život odmah postao tužan, pa je odlučio da sustigne odbeglu ženu. Uz to, molio se Tvorcu da mu pomogne. I Tvorac je video kćerku i put kojim ljutito korača. Znao je da mora da postoji neki način da je zaustavi. Sa krošnje Drveta života na kojem su rasle sve biljke, uzeo je stručak jagoda i posadio ih tačno na put kojim je hodala. Čim im je prišla, jagodice su sazrele.

Gledajući to čudo prirode, devojka je stala. Listovi i crveni plodovi su je podsetili na skoro zaboravljenu harmoniju u kojoj je rođena. Čim je prvu jagodu stavila u usta, zaboravila je na sve svađe i nesporazume. Osmeh je zamenio izraz ljutine i besa. Ozarena, izbacila je stvari koje je ponela, pa napunila korpu jagodama. Potrčala je nazad, prema svom prvom prijatelju i mužu. I on je njoj trčao u susret i bio silno iznenađen kada je video kako mu se vraća. Ali, u trenutku su zaboravili na sve nesuglasice! Miomirisna slast jagoda dala je oblik njihovom novom, skladnom životu. Stigli su do kuće držeći se za ruke. Zato su jagode, prema verovanju Čiroki Indijanaca, znak pomirenja i ljubavnog sklada. Plod koji (ako baš nije prepun pesticida) vraća mirise i slast života, kada oni u ovom nesavršenom svetu – nestanu.

Naslovna fotografija: Ogist Renoar – Jagode, 1905. godina, izvor Wikipedia