Pravda za dokolicu

Doba karantina polako već počinje da deluje kao davna prošlost, ali i dalje se osećaju neke njegove posledice. Maske padaju u zaborav, držanje distance takođe, ponovo smo počeli da se rukujemo, uveliko izlazimo, družimo se, ali nikako da nestanu ljudi koji se hvale novim veštinama koje su savladali. Sećate ih se, sigurno ste ih pre dve godine imali u svom okruženju. Ljudi koji su imali potrebu da naglase kako su tokom karantina upotpunjavali svoja brojna znanja i, još važnije, otkrivali nove veštine, dok ste vi gubili vreme gledajući serije, čitajući, slušajući muziku, pričajući sa ukućanima. Neki su tako boravak kod kuće iskoristili da savladaju osnove programiranja, drugi su naučili da montiraju i koriste Photoshop, treći su usavršili kuvanje, četvrti su počeli da praktikuju online časove joge. I koliko god se razlikovala njihova nova interesovanja, sličnost je bila potreba da se pohvale svojim napretkom, pogotovu jer je on nastao tokom perioda kada je većina nas dangubila.

Želja za napretkom i usavršavanjem svakako nije loša i lepo je kad ljudi, bez obzira na godine, imaju želju da uče i šire svoje vidike. Legitimno je i ako ljudi imaju potrebu i da se pohvale novim stvarima koje su savladali. Možda neko na život gleda kao na utakmicu, u kojoj stalno moraš da si u treningu i ne smeš da se opustiš, a svaki napredak vidi kao pobedu. Društvene mreže su odavno postale mesta samopromocije, a gde ćeš veću samopromociju i pobedu od nekih novih veština. Sve to može nekog da inspiriše da se i sam upusti u istu ili sličnu avanturu. Ipak, postoji jedan problem – stvaranje presije otkrivanja novih veština i pametnog korišćenja svakog trenutka.

Sve više živimo u društvu gde više nije dovoljno da upražnjavamo jednu aktivnost, već sebi namećemo potrebu da je upotpunimo još nekom. Nije više dovoljno da vozimo kola, hajde da za to vreme slušamo neki edukativni podkast ili učimo strani jezik dok čekamo na semaforu. Bavljenje sportom je sjajna stvar, ali zašto dok trčimo na traci u teretani ne bismo proširili naše znanje o Prvom svetskom ratu. Sedenje na WC šolji je nužnost u životu svih nas, ali kad smo već nekoliko minuta u toaletu, zašto za to vreme ne bismo pročitali neku zanimljivu ekonomsku analizu.

Postoje ljudi kojima je ovo prirodno stanje. Neki od malena tako funkcionišu, leži im multitaksing, a i naučili su da skoro svakog sata rade nešto korisno. Ljudi koji i kad gledaju televiziju, prate korisne dokumentarce. Kada čitaju knjige, zaobilaze beletristiku, već se hvataju onih iz kojih će nešto naučiti. I onda ni tu ne staju, već kad dobiju decu i ta deca su stalno na nekim vannastavnim aktivnostima, a kad se igraju, upražnjavaju korisne igru kroz koje se mnogo toga zanimljivog nauči.

Svima njima svaka čast, ali šta je sa onim drugima? Onima koji dok obavljaju jednu aktivnost nemaju potrebu za nekom drugom. I još važnije, onima koji nekad vole da ne rade apsolutno ništa korisno. Zato je zbog svih njih, da ne kažem svih nas, potrebno da ponekad glasno kažemo – pravda za dokolicu!

Pravda za sve one trenutke kada nismo radili ništa pametno. Kad smo samo ležali na krevetu i gledali u plafon. Kada smo bezidejno menjali kanale i zaustavili se na emisiji za koju ne treba ni pola mozga. Kad smo satima slušali jedan album. Zamišljeno gledali kroz prozor. Pravda za sve situacije kada smo lenčarili, blejali, dangubili, krali bogu dane. Jer je to lenčarenje nekad umelo više da nam pomogne od bilo kojih novih veština. U dangubljenju smo nekad dobijali najbolje ideje. Kroz blejanje smo punili baterije.

I zato je jedina veština koju svi treba da savladamo, veština da se ne osećamo manje vredno ako imamo utisak da mnogi oko nas svrsishodnije koriste svoje vreme. Na kraju krajeva, čak i ako je život utakmica, i utakmica ima pauze tokom kojih treba predahnuti.

Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović