Pravi život „Madam Baterflaj“

U avgustu 1934. godine, u japanskom gradu Nagasakiju, umrla je izvesna gospođa Sato, udovica. Pre toga je četrdeset godina živela u srećnom braku. Nadživela je muža i kada se upokojila, već je navršila devedesetu. Baš duboku starost. Međutim, poklonici operske muzike, njeno umiranje videli su i doživeli – često u suzama – već mnogo puta tokom prethodne tri decenije. Tačnije, od kako je prvi put izvedena opera Matam Baterflaj. Jer, upravo je gospođa Sato bila osoba čija je životna priča nadahnula kompozitora Đakoma Pučinija da napiše slavnu operu.

Baš kao i u operi, tako i u životu, devojka Ćo-Ćo-San srela je mladog američkog pomorskog oficira i sa njim doživela ljubavnu pustolovinu sa tužnim krajem. Ipak, neuporedivo srećniju od operskog libreta.

U Nagasakiju je navodno nekada postojala čajdžinica sa divnim pogledom na zaliv. Upravo na tom mestu, čaj je posluživala mlada lepotica Ćo-Ćo-San. I tako, jednog dana u zaliv je uplovio američki ratni brod, a na njemu mladi oficir. On se uputio u čajdžinicu i tamo odmah spazio Ćo-Ćo-San. Navodno, bio je lep i vedrog duha, baš kao Pučinijev Pinkerton. Jasno, zaljubio se u Ćo-Ćo-San, a i ona mu je uzvratila ljubav. U Nagasakiju su, takođe, u isto vreme živeli američki misionari, gospođa i gospodin Korel, koji su se brinuli o moralu i vladanju svih Amerikanaca u tom gradu. Ubrzo su saznali za ljubavnu strast koja je buknula između dvoje mladih. Sa zebnjom su pratili razvoj ove veze. I to ne bez razloga.

Jer odjednom, devojka je prestala da se pojavljuje. A kada je ponovo došla u čajdžinicu, u naručju je nosila dete. Dete plavih očiju i plave kose, nalik mladom oficiru. I devojci, kao i misionarima, on je obećao da će se ubrzo vratiti iz Amerike. Na njegov povratak godinama su čekali i Korelovi i buduća „Madam Baterflaj“.

Na sreću, prava Ćo-Ćo-San nije izvršila samoubistvo kao Pučinijeva junakinja. Doduše, nikada više nije videla čoveka u koga se toliko strasno zaljubila. Čekala ga je, nadala se, ali je onda i ta nada nestala. Vratila se na posao, upoznala gospodina Satoa, potom i udala za njega. A onda i proživela sa njim srećan život.

Nekoliko godina posle udaje Ćo-Ćo-San, Korelovi su se vratili u Sjedinjene Države. Rođeni brat gospođe Korel bio je Džon Long, pisac nekoliko romana i jednog pozorišnog komada. Kada mu je sestra ispričala povest o japanskoj devojci i američkom pomorcu, to je na njega ostavilo dubok utisak. Za kratko vreme napisao je roman. Knjiga je postigla veliki uspeh. A kada je i drugo izdanje rasprodato, Džon Long je dobio pismo od poznatog dramskog pisca i reditelja Davida Velaska. Predlagao je Longu da roman pretoče u dramu i podele zaradu od pozorišnih izođenja.

U Njujorku je nedugo zatim prikazan komad Madam Baterflaj. Uspeh je bio ogroman. Sudbina je htela da slavni Đakomo Pučini vidi taj komad na italijanskoj sceni. Smesta je napisao pismo Džonu Longu i pozvao ga u Italiju. Long nije došao, ali je poslao ovlašćenje da po njegovom romanu kompozitor napiše libreto i operu.

Premijera opere Madam Baterflaj održana je na daskama La Skale u Milanu, 17. februara 1904. godine. Nervozan, Pučini je stajao na jednoj klupici, iza zavese. Nedugo pre toga doživeo je saobraćajnu nesreću. Takođe, u to vreme su kompozitoru iz Luke prigovarali da stvara tzv. građansku umetnost. Ukratko, praizvedba je bila prava propast. Zvižduci i povici neodobravanja. Ipak, Đakomo Pučini je bio dovoljno pribran da svom rođaku napiše telegram koji se i danas čuva uramljen u muzeju nazvanom po njemu: „Večeras je publika veoma loše primila Madam Baterflaj. Međutim, moja umetnička savest sasvim je mirna“.

Da, Madam Baterflaj se i danas s uspehom prikazuje u operama širom sveta. Malo ko se seća nekadašnjeg bestselera pisca Džona Longa. A još manje devojke iz čajdžinice koja je posle avanture sa Amerikancem ipak doživela sreću i duboku starost. I nije dočekala atomsku bombu koja je pala na Nagasaki 9. avgusta 1945. godine.

Naslovna fotografija: Scena opere La Skala u Milanu