Pet frendli? Stop! Srbo frendli? Do svidanija! Ruski IT stručnjak? Davaj!

Kao što to obično i bude, prvo vas neka tema ne interesuje, onda vas blago zabavlja, a onda ste primorani da se njom bavite jer je preuzela vaš život. Pogodili ste, u pitanju su Rusi. Mi srećnici koji smo dolazak Rusa dočekali u svojoj nekretnini, imali smo luksuz da nas ta tema ne dotiče. Ipak, ukoliko niste potpuno odsečeni od sveta, empatije, naroda oko sebe, na kraju će ta tema dotaći i vas. Recimo, u vidu prijatelja koji žive u iznajmljenim stanovima i svakog jutra mahnito listaju ponudu stanova na oglasima jer nam je svima jasno da je pitanje dana kada će vlasnik stana da poklekne pred trendom izbacivanja trenutnog podstanara u korist pridošlice koja za cenu skoro i da ne pita.

Na ulici su završili ljudi, kućni ljubimci, vlasnici firmi… Recimo, podstanar sa kućnim ljubimcem koji je izbačen iz stana – ako ste mislili da je ranije bila nemoguća misija pronaći pet friendly stan, tada je zapravo taj poduhvat bio pesma – sada je poduhvat naći Srbo friendly stan – ljubimci ostaju na ulici, zajedno sa vlasnikom, pa ko se pre snađe na Fejsbuk grupama specijalizovanim za udomljavanje.

U mom kraju, recimo, postojao je jedan problematičan lokal. Vlasnik se godinama mučio da nađe nekog ko bi ga iznajmio, a vrlo brzo bi lokal ponovo ostao prazan do neke nove naivčine. A onda su stigli Rusi. Vlasnik lokala, van sebe od sreće, uspeo je da taj svoj lokal iznajmi na narednih pet godina. Rusi su mu sredili lokal da sve puca.

Lokal do njega, koji nikada nije bio prazan, u vlasništvu je čoveka koji se zaklinjao da „Rusima nikad neće da izda“. Mogu čak i da citiram tačne reči koje je rekao svom podstanaru: „Mi toliko godina tako lepo sarađujemo, nikad sa tobom nisam imao problem, nema šta da se sekiraš“. Ma ni mesec dana nije prošlo, Rusi iz lokala sa početka priče su shvatili da im se dopada i taj lokal i ponudili novac, opet unapred. Ispalo je da podstanar ipak ima zašto da se sekira. „A kaže mi jedna žena koja je u celoj toj priči da uskoro dolazi nova, još veća tura“, kaže mi razočarani podstanar.

Ljudi iz mog kraja koji imaju neku nekretninu van grada i mogućnost da rade od kuće odavno su pobegli iz Beograda i stan izdali Rusima. Ostali smo mi koji nemamo gde da se povučemo i da i mi zaradimo koju kintu na IT stručnjacima iz Rusije. Šta radimo onda mi, Srbi bez IT znanja? Snalazimo se – recimo, pre neko veče sam u šetnji svojim krajem zapazila da su na parkiranim automobilima duž cele ulice otvorena vratanca gde se toči benzin. Imala sam priliku i da zaista po prvi put u životu prisustvujem pokušaju krađe u radnji – čovek je u gaćama izneo skoro celu ponudu najskupljih čokolada. Mi manje pametni i dalje kupujemo u radnjama, a kako mi je objasnila radnica, oni pametniji sada kupuju na pijaci jer tamo jeftinije nalaze stvari iz radnji. Transportovane su u gaćama. Snaći ćemo se nekako do sledeće ture Rusa, a šta onda?

Recimo, stan od pedesetak kvadrata u okrugu Landštrase košta oko 1200 evra. Toliko sada koštaju praktično svi stanovi – osim „simpatičnih garsonjera“ od 17 kvadrata na Galenici – svega 700 evra. Stan od 91 kvadrat sa garažom u Trstu ovog trenutka možete naći za 158.000 evra. To znam zato što svi koji maštaju o svojoj nekretnini ovog trenutka pre mogu sebi da priušte stan u EU nego u Beogradu, pa listaju oglase okolnih zemalja. Ako mislite da to ima smisla, onda svi možemo da se spakujemo pa kud koji. A kad i ruski kompjuteraši odu, ostaće svi ti stanovi, samo više neće imati ko da se useli u njih.

Naslovna fotografija: Photo by Ivan Aleksic on Unsplash