Šta je to što ima Neimar, a nema neki drugi kraj?

Prošle nedelje pojavila se vest da je u Aranđelovcu srušeno Parno kupatilo, podignuto pre jednog veka, proglašeno za kulturno dobro pre više od 30 godina. Na njegovom mestu, u srcu Bukovičke banje, nići će još jedan hotel. Vest nije prošla previše zapaženo – nije lako u oštroj konkurenciji domaćih vesti naći se u vrhu, i možda bi i meni promakla da nisam vezan za taj park. Od malena sam provodio leta na Bukulji, pa sam često išao sa majkom u park Bukovičke banje da natočimo mineralnu vodu nedaleko od ovog mesta. Nebrojano puta sam šetao pored parnog kupatila, kao i kroz njegove arkade, koje su pre odavale utisak da se nalazite negde u Italiji, a ne u srcu Šumadije.

Svega dva dana pre nego što je obelodanjena ova vest, šetao sam svojim starim krajem. U pitanju je Neimar, iako smo u mladosti govorili da smo sa Čubure, jer je taj pojam bolje zvučao. Čubura je zvučala kao živo i dinamično mesto, dok je asocijacija na Neimar bila miran život u tihom porodičnom kraju. Ništa čime bi želeo da se pohvališ kao tinejdžer. Ne živim na Neimaru skoro petnaest godina i u poslednje vreme ne idem tamo često, pa samim tim, svaki put kad odem, doživim neki šok kada vidim koliko se promenio, šok sličan onom koji će Aranđelovčani imati kada budu prošetali svojim parkom.

Da odmah bude jasno, nisam preterano nostalgičan i ne mislim da je sve ranije bilo bolje. Svestan sam da godine prolaze, da grad ne može sada da izgleda isto kao u mom detinjstvu i da je neminovno da se neke promene dogode. I neke od tih promena su dobre. Koliko god neke stare građevine, parkići, lokali budili u nama uspomene, nije redak slučaj da novo rešenje bude bolje od onog kojeg se mi sećamo. Ima i onih promene koje u prvi mah ne deluju dobro, ali se vremenom ispostavi da su bile prava stvar. Naravno, postoje i one koje će i danas i za pedeset godina delovati podjednako loše.

Postoji jednostavan razlog zašto se Neimar toliko menja. Mnogo ljudi je želelo i još uvek želi tamo da živi i postojeća ponuda nekretnina nije bila dovoljna. Zato je započeo proces rušenja malih kuća, da bi njih zamenile zgrade od po nekoliko spratova. Krajnje jednostavno, na prvi pogled i logično. Ali logika prestaje ako se postavi pitanje, zašto toliko ljudi žele da žive baš u ovom kraju? Šta je to što ima Neimar, a nema neki drugi kraj?

I tu dolazimo do potpunog apsurda. Ljudi žele da žive u lepom, mirnom porodičnom kraju čija su odlika bile relativno male porodične vile koje su nosile duh jedne druge epohe i spremni su da daju velike pare da bi došli baš tu. Da bi se kraj naselio novim stanovnicima, koji su odabrali ovaj kraj i zbog tih starih porodičnih vila, krenulo je sa rušenjem upravo tih vila. Jedna po jedna one nestaju i njih menja novogradnja koja može da primi sve te nove ljude. Izgradnjom tolikih zgrada i dolaskom tolikih ljudi, gubi se jedna odlika koju je kraj nekada imao. On prestaje da odaje utisak mirnog i spokojnog porodičnog mesta i počinje da vrvi od ljudi, saobraćaja i novih lokala. I u estetskom smislu on je potpuno drugačiji. O izgledu novoizgrađenih zgrada može da se diskutuje, različiti ljudi će je na različite načine opisati, ali čak ako bismo svi bili jednoglasni da one podmiruju naše poimanje lepog, ne možemo da se ne složimo da kraj polako prestaje na liči na nekadašnji.

Ako kroz deset ili više godina ogromna većina ovih starih kuća nestane, da li će se novi stanovnici Neimara uopšte sećati šta je bilo to što ih je privuklo tom kraju? Ako su bili spremni da kupe novogradnju, zar nisu mogli da se opredele za onu koja je sagrađena na nekom drugom mestu, već je morala baš ovde, a da njene žrtve budu tolike vile koje su decenijama tu stajale i prkosile vremenu i ratovima, ali su pale pred voljom investitora i kupaca koji su spremni da kupe stan baš tu i nigde drugde.

Slična situacija je i sa Aranđelovcem. Njemu je verovatno potreban novi hotel i to je na prvi pogled dobra vest. On će značiti nova radna mesta za Aranđelovčane i nove goste koji će trošiti novac u ovom gradu. Ali, zar nije taj novi hotel mogao da se izgradi, a da ne bude porušen jedan od simbola ovog grada? Zar Aranđelovac nema zemljište koje može da primi novi objekat? Ili je u pitanju ista logika kao i kod novogradnje na Neimaru. Želeli su hotel baš na tom mestu, baš u tom parku, jer je taj park predivan. Jedan je od najlepših u zemlji. Jedini je problem što lepotu ovog parka čini sve ono što se u parku nalazi. Drveće, cveće, skulpture, fontane, građevine, među kojima je i ovih dana porušeno Parno kupatilo. Pa, ako u nekom trenutku zatreba gradu još jedan ili dva hotela, mogu da nastave sa uništavanjem parka, može da se poseče drveće, mogu da se uklone skulpture koje ovo mesto krase, pa se kroz nekoliko decenija novi vlasnici hotela možda budu pitali zbog čega su ono beše uopšte podigli hotel na tom mestu jer ono ne deluje ništa posebno.

Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović