Svi mi muškarci, ma kakvi da smo, nekad smo bili uzrok straha

Toplo je ovih dana, neko će reći šta si očekivao od početka avgusta, ali verujem da niko nije bio spreman na baš ovolike vrućine, pogotovu ne neko ko se, poput mene, prijavio za dva jesenja maratona, zbog čega mu ne gine trčanje i po ovakvom vremenu. Kako se trudim da u svakom treningu pronađem neko uživanje, jedini način da u tome uspem u poslednje vreme jeste da trčim noću, nekada posle 21 ili 22 časa, a neretko i oko ponoći ili jedan ujutru.

Tako sam pre nekoliko večeri trčao na Adi, bilo je skoro 23 časa i još uvek je bilo pretoplo, vazduh je bio težak, sparina je gušila, a vetrić je tek povremeno pomagao. I dok prvi kilometar, ako krenete od parkinga na makiškoj strani, protiče u delu staze gde i u ovo vreme još ima nekih ljudi, tu su poneki šetači, kao i ekipe koji piju pivo na klupama i gledaju vas kao ludaka što trčite umesto da uživate, ubrzo nakon toga nailazi deo gde je potpuno drugačiji ambijent. Sa leve strane se kroz drveće nazire jezero, bandere su proređene, neretko neka i ne radi, dok je sa desne strane mračna šuma. Ali, ono što je najvažnije, u to doba dana, skoro da nema žive duše oko tebe. Dok trčiš, shvatiš da si verovatno sam u krugu od 200-300 metara, možda i više.

Ipak, u nekom trenutku primetim da nisam sam kako sam dotle imao utisak, videvši da se polako približavam jednoj devojci koja hoda ispred mene i šeta psa. Ima kratak šorts, istu takvu majicu i kreće se u istom smeru kao i ja. Dok joj se sve više približavam, primećujem da se blago okreće i kraičkom oka pokušava da vidi šta se iza nje dešava. I u momentu mi postane jasno koliko joj je, u najmanju ruku nelagodno, pre će zapravo biti koliko ju je strah. Jedno je biti muškarac i noću trčati na obronicma mračne šume, čak i taj osećaj nije najprijatniji, a kako je tek onda biti devojka i čuti kako ti se, po takvom krajoliku, iza leđa približavaju nečiji ubrzani koraci, praćeni istim takvim disanjem. Možda ja sebe vidim kao čoveka koji ovo toplo veče koristi za bavljenje sportom, ali u njenim očima vrlo lako mogu da delujem kao manijak koji iz mračne šume trči ka njoj.

I, naravno, dilema – šta činiti? Jedna od onih situacija gde nema pametne odluke i samo čovek treba da se u sekundi odluči za manje zlo. Ako nastavim da trčim istim tempom, produžiću njen strah. S druge strane, mogu da joj skratim trajanje straha tako što ću pojačati tempo, logikom da ću je što pre prestići, ali bi kao posledicu taj kraći strah bio mnogo jačeg intenziteta, jer koliko god nije prijatno čuti iza sebe ubrzane korake, mnogo je strašnije ako ti koraci odjednom postanu još brži i glasniji. Postoji verovatno i najgora opcija da joj nešto kažem ne bi li je smirio, ali sumnjam da postoji rečenica koja neće doliti ulje na vatru. „Nemoj da se bojiš”, „Ja samo trčim”, ili možda i najgora „Sve je ok, nisam neki manijak”, samo su neke od rečenica od kojih je svaka suštinski tačna, ali i potpuno pogrešna s obzirom na okolnosti.

Tako sam odlučio da ne uradim ništa, odnosno da je prestignem trčeći istim tempom kao i do tada. Dok sam je preticao trudio sam se da je ne pogledam, kao da sam želeo da joj stavim do znanja da trčim i gledam svoja posla, da ne samo da nisam primetio koliko sam je isprepadao, već da sam toliko fokusiran na svoj trening da je skoro nisam ni video.

I dok sam narednih minuta trčao, ovog puta u potpunoj samoći, razmišljao sam koliko mi muškarci često ne vidimo kako neke situacije, nama potpuno benigne, toliko nevažne da o njima ni ne razmišljamo, devojkama mogu da budu izvor straha. I ne samo da ih ne vidimo, već se još i iznenadimo kada ih čujemo. Kao što sam se ja iznenadio kad mi je supruga nedavno rekla kako ju je oduševio taksista koji joj je, nakon što ju je dovezao u kasnim satima, rekao da neće otići dok ne vidi da je bezbedno ušla u zgradu. Otkud sad to, pa nije da se plašiš da može nešto da ti se desi za tih 15-20 metara koliko imaš od taksija do ulaznih vrata, pitao sam je, na šta mi je samo klimnula glavom. Naše slepilo i nerazumevanje zašto devojke imaju strah od situacija koje nas za tri života ne bi uplašile, već je dovoljno loše, ali je još gore kad ne primetimo da smo nekada mi razlog što nekoj devojci krene da lupa srce dok joj se znoje dlanovi.

A svi mi muškarci, ma kakvi da smo, nekad smo bili uzrok tog straha, baš kao što sam i ja to bio tokom tog noćnog trčanja. Koliko god bili pažljivi, nežni, romantični, brižni, ma koju divnu reč upotrebili, svako od nas je makar jednom, bez ikakve namere i krajnje glupim spletom okolnosti, bio razlog da je neka devojka pomislila da bi dobro bilo da je uz nju još neko koga poznaje. Da li smo se slučajno zadesili iza nje noću u nekoj mračnoj ulici pa je pomislila da je pratimo, da li smo delovali sumnjivo što smo posle nje ušli u lift, da li smo u noćnom prevozu nehotice uputili neki pogled koji ju je uplašio… Mnogo je potencijalnih situacija u kojima je svako od nas, makar jednom, bio osoba od koje je neka devojka želela da pobegne.

I nije da ne možemo ništa da učinimo da taj strah, ako ne izbrišemo, onda makar umanjimo. Možemo da zastanemo i krenemo da gledamo nešto na mobilnom, ako noću šetamo iza neke devojke koja je uznemirena zbog našeg prisustva. Možemo da pustimo devojku da u kasne sate sama uđe u lift. Za mnoge situacije mi deluje da ima rešenja, ali još uvek ne znam šta sam mogao da učinim tokom mog noćnog trčanja. No, ako i nema rešanja, makar ima utehe. Neće ove vrućine još dugo trajati, pa ću samim tim i ja uskoro trčati u neko normalnije doba dana kada ubrzani koraci koji ti se približavaju s leđa, na javnom mestu gde se nalazi mnogo ljudi, mogu biti samo koraci nekog ko trči i ništa više.

Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović