Svi smo nekad bili početnici: Nikada nisam voleo poruke na automobilima, ali…

Nikada nisam voleo poruke na automobilima. Verovatno znate na šta mislim, na one kvaziduhovite nalepnice koje se kupuju na svakojakim tezgama. Poruke, iza čijeg humora kao da stoji pijani teča na slavi, onaj koji na svakom okupljanju priča istu anegdotu od koje je svima neprijatno. „I ja tebi”, „Nemoj da me pratiš i ja sam se izgubio”, samo su neke od loših forica koje godinama imamo priliku da čitamo. Kao da nismo već dovoljno nervozni u saobraćaju, pogotovu ako vozimo po Beogradu, pa je poslednja stvar koja nam je potrebna, dok smo zaglavljeni u nepreglednoj koloni nasred Gazele, da pročitamo neku budalaštinu na automobilu ispred našeg.

Ipak, poslednjih dana se po društvenim mrežama proširila jedna poruka na automobilu koja je nosila duhovitu, ali što je još važnije, i veoma korisnu poruku. Poruku toliko dobru i univerzalnu da bi devojka koja ju je osmislila trebalo da je zaštiti kao autorsko delo i prodaje, jer bi mogla da bude podjednako korisna svim vozačima početnicima. „Tek sam sela u auto, ne trubi, uspaničiću se, ugasiće se i onda nismo ništa uradili”, pisalo je na zadnjem staklu njenog vozila.

Bilo je potrebno da neko napiše ovakvu poruku. Svima nama, koji godinama vozimo i suviše lako zaboravljamo kakvi su bili naši počeci. Jer, lako je zavarati se svojom kilometražom, iskustvom, samouverenošću i odbiti da poveruješ da ona nesigurna i uplašena osoba za volanom, koja pravi gužvu, koja nas nervira, zbog koje kasnimo i ne možemo da verujemo da se uopšte odvažila da vozi kad toliko nema pojma, nije niko drugi no odraz u ogledalu nas samih s početka naše vozačke karijere. Trubljenjem i psovkama zato ne napadamo samo nju, već i našu mlađu verziju, ali i sve sadašnje i buduće učesnike u saobraćaju.

Što, naravno, ne znači da treba ukinuti sirenu. Ima ona smisla, u poslednje vreme pogotovu zbog svih vozača koji se na semaforu zableje u mobilni pa ne vide da se upalilo zeleno. Na vrhu te liste su svakako i bahati vozači koji vas namerno iseku, pešaci koji pretrčavaju van pešačkog i mogla bi ovo da bude poduža lista, ali ma koliko ona dugačka bila, na njoj ne sme da se nađe mesto za neiskusnog vozača koji je evidentno nesiguran i uplašen. Šta je uopšte ideja trubljenja takvoj osobi, da li očekujemo da će je to naterati da bude bolja? Kako ti ljudi misle da funkcioniše vozač početnik?

„Vidiš, pokušavam da skrenem levo, automobili idu iz kontra smera i plašim se da neću uspeti da prođem pre njih, zbog čega stojim duže nego što je potrebno dok prolaz ne bude skroz čist, ali kad se to konačno desi, u panici naglo pustim kvačilo, zbog čega mi se ugasi auto, ali bogu hvala da ste svi u koloni iza mene seli na sirenu, što mi spominjete majku i oca, što me nazivate kretenom, mentolom i imbecilom, time ste mi jasno ukazali da treba da dam jači gas, a pažljivije puštam kvačilo, hvala vam puno na tom savetu, zaista ne znam kako bih bez vas”, otprilike ovako svi oni koji legnu na sirenu zamišljaju da izgleda tok svesti uspaničenog vozača početnika koji je načinio neku omašku u saobraćaju.

Postoji i još jedna gora kategorija vozača od onih koji iskaljuju bes na vozačima početnicima, a to su oni koji trube vozilu sa L oznakom. Ne postoji nikakvo opravdanje, nema te žurbe koja može da se uzme kao olakšavajuća okolnost za takvo ponašanje. Da li je moguće da se ne sećaju sebe kad su tek seli za volan pored instruktora? Svojih gašenja automobila na semaforu, naglih cimanja, neartikulisanih skretanja u krivini? Uz sve saobraćajne prekršaje, trebalo bi uvesti i novčanu kaznu za sve vozače koji trube nekom momku ili devojci sa L oznakom, jer su oni možda i prvi put na ulici, ili još gore, u tom momentu možda polažu vožnju i već su dovoljno uplašeni kako deluju pred policajcem na zadnjem sedištu.

I zato hajde da probamo da budemo tolerantniji u saobraćaju. Da, zvuči utopistički, kao neko opšte mesto u koje ni sami ne verujemo da će se ostvariti i ponavljamo ga samo zato što fino zvuči, poput misica koje pričaju o miru u svetu, ali nije da nemamo to u sebi. Ako mi vozači umemo da budemo toliko tolerantni da abledujemo kolegama iz kontra smera i upozorimo ih da se približavaju saobraćajnoj patroli, što je možda i jedan od najlepših aktova solidarnosti u našem narodu, pomoći ljudima koje ne znaš znajući da će sutra i tebe neko upozoriti i spasiti te nepotrebne kazne, pa možemo valjda da budemo toliko tolerantni i suzdržimo se od sirene kad joj vreme nije.

Ili još bolje, da još više pomognemo svim vozačima početnicima. Da na prednjem delu vozila imamo poruku, napisanu tako da može da se pročita u retrovizoru. Poruku koja bi otprilike glasila:

„Ne brini, i meni se ovo dešavalo. Nije smak sveta, naučićeš. Samo polako i bez panike. I mi ćemo stići gde smo krenuli, ne brini za nas. Ionako svi kasnimo”.

Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović