U pet kod ringišpila: Vanzemaljci

Ne znam da li će vam ovo doći kao dobra, loša ili sasvim nebitna informacija ali slušala sam nešto pre par dana i kako stvari trenutno stoje jedna u hiljadu planeta ima mogućnost da se na njoj razvije neki oblik inteligentnog života. To znači da smo na samom početku već negde dobrano uspeli, iako je u našoj galaksiji još nekih desetak hiljada planeta potencijalno spremno za isti uspeh ili se on već i na njima desio. Ako priču proširimo na beskrajni intergalaktički prostor brojka se penje na milijardu.

Problem međutim, leži u tome što trenutno sami sebe smatramo jedinim inteligentnim bićima u univerzumu iz prostog razloga što jedino za sebe znamo. Zanimljivo kako nas neznanje o onom drugom čini uverenim da smo posebni i u pravu. A u međuvremenu, ovi drugi možda vladaju svemirom i stvarno su svuda naokolo. Može naravno biti i da nemaju takvih pretenzija i da su lenji čak i da dođu i nađu nas, ili im pak nije ni na kraj pameti da nas traže, a možda su nas već i našli ali im nismo bog zna kako zanimljivi. I pravo da vam kažem potpuno razumem ako je tako, jer poslednjih nekoliko dana ni ja o nama nemam neko preterano lepo mišljenje. 

Nešto me uhvatilo i kao da volim ljude manje nego obično. Nije da mi baš sasvim smetaju, ali se radije držim po strani. Nije baš ni da su mi potpuno nepodnošljivi, ali mi malo teže padaju sve priče, i, sve u svemu, komuniciram samo kad stvarno moram. I nije to zato što sam se onako apsolutno i suštastveno razočarala, ali iskrena da budem nekako malo kao i da jesam. Odveć mali krug smislenih, slobodi naklonjenih ljudi se pre neki dan ispostavio još manjim nego što sam očekivala, a ni ostale recentne brojke ne idu mnogo u prilog Zemljanima kao „inteligentnoj vrsti” i sve mi liči da nam inteligencija, onako kolektivno posmatrno, nije baš jača strana.

Ubijamo se neprestano, razbacujemo i parama i resursima, zagađujemo, povređujemo, još uvek je neophodno objašnjavati i boriti se za osnovna ljudska prava i izbore, kratkovidi smo i sebični, i nemamo baš mnogo poštovanja za bilo šta ili koga drugog do nas samih. Sve u svemu, ne baš nešto za pohvaliti se, i ako nas neki vanzemaljci odnegde i posmatraju mora biti da smo im prilično razočaranje.

Jedina sreća je što i u danima kada ovako klonem duhom, razočaram se u ljudsku vrstu i sasvim saosećam sa Doplerom, ja eto još uvek svuda moram autobusom ili peške, a u tim prilikama se svašta i desi. Tako se desila i Stana. U praznom autobusu na pola puta do moje željene destinacije, prvo levo-desno ko će gde da se smesti da nam obema bude zgodno, pa onda „ja idem do zadnje, mogu do prozora” i „taman, ja ću ovde, silazim pre”, pa kakav je dan, pa kako smo mi, i, nekako, priča se razveze.

Stanu su udali sa 17 godina. Nije bilo šta tu da se bira, a „nije bilo ni takvo vreme”. A on, pa on je bio jedan od onih „lep čovek, ali naopak” tipova, što bi verovatno potvrdili i ovi što su ga birali. Napustila bi ga koliko odmah, ali nije bilo pristojno. Onda je mislila da nije u redu otići sa detetom, pričaće se. Pa da još nije pravo vreme. Pa onda stvarno i nije bilo baš neko vreme. Pa je odjednom vreme prošlo i prerano je postalo prekasno da bi se išta menjalo. „Tu si gde si, jelte.” I nije strašno, proći će. A ako ne prođe to, a ono proći će život. Kako god okreneš nešto hoće. I onda? „E onda sam imala 52 godine, jedno jutro ustala, spakovala se, pozajmila pare i otišla. U Čikago, sama bez igde ikoga. Nije Stanu majka rodila da ceo život trpi.” 

Šta je posle bilo ne znam. Morala sam da siđem kod ključara, baš mi hitno treba taj ključ za poštansko sanduče, a Stana je morala dalje kod unuka, nije red da je čekaju, ali od tad razmišljam kako ću ovo da vam kažem. Nije život da se ćuti i trpi, stvarno nije.

Naslovna fotografija: Teodora Jeremić