Žena na ivici na nervnog sloma: Samo ljudi

To su isto samo ljudi – bila je rečenica kojom sam u prvim danima u novinarstvu hrabrila sebe kada bi trebalo da se susretnem sa nekim važnim, sa nekim koga cenim. Nekakva neprobojna aura, kao ćelijska membrana, okruživala je glumce, reditelje, slavne pisce. A ispostavilo se da su oni time što su zaista samo ljudi svi različiti. I slava se drugačije rasprostirala po njihovim licima, košuljama, cipelama, noktima.

Možda bi drugačije bilo sa jednim Dalijem, nekim zaista ekscentričnim ko deluje kao da nije sa ovog sveta, ali i takvo specijalno stvorenje ima pore i na oko primetna nesavršenstva. Nije da sam želela da unizim nečiju važnost, kako bih smanjila svoju tremu, već se zaista ispostavljalo da se neko slavan prema meni postavi kao prema starom drugu, da me svojim prijateljima predstavi i pozove da se pridružim.

Dešavalo se da slavni ne mirišu dobro, da i pored svih tretmana imaju podočnjake kao kesice čaja, da gledaju na sat, kao da je naš intervju izuzetno dosadan, ili da rade ono što me nervira i kod slavnih i onih koji to nisu – da se mršte dok postavljam pitanje, i da kako im je jasnije šta govorim lagano prestaju da grče svoja lica.

Sećam se kada sam pre petnaestak godina bila u Madridu, i u jednoj taverni ugledala Pedra Almodovara za stolom kako bocka tapas i pije Riohu. Bio je okružen telohraniteljima i nije bilo šanse da mu priđem, možda nešto kažem i vidim da li je njegovo lice obasjano slavom zaista stvarno, i da li je moguće da se i među njegovim zubima nađe deo salate kao što se to dešava nama – koji smo samo ljudi.

Fotografije: Ana Vučković