Žena na ivici nervnog sloma: Ivica i Marica

Više ne sanjam strašne snove, samo su zanimljivi, u njima rastu divlje bašte i u visinu idu katedrale i vile od stakla, providne. Moji snovi su red botanike, red arhitekture. Ipak, na javi, vozeći se na posao, uvek istom rutom, ulicom Dimitrija Tucovića, pre neki dan sam ugledala nesvakidašnji prizor. Iza udžerice sa pogrebnom opremom, malo pre Podvožnjaka nalazilo se nešto što do tada nisam videla, verovatno nisam obraćala pažnju, ili je taj prizor prekrivala krošnja koju su u međuvremenu isekli.

Bila je to kuća u dvorištu, kuća u žutim i zelenim tonovima, kao iz bajke o Ivici i Marici. U nizu uglavnom sive arhitekture, umirujućih predratnih kocki odronjenih fasada i ni po čemu posebne novogradnje, izdvajala se kuća, koju ćete, ako prolazite motornim vozilom videti na nekoliko sekundi, a koja vam, ako tuda šetate verovatno neće doći u vidokrug. Od tad, svakog dana sebi obećavam da ću jednom doći i naći ulaz u to dvorište, saznati nešto što znaju samo mačke koje se skupljaju ispred ove možda napuštene, a možda samo za prolaznike skrivene kuće.

Ima nekoliko sličnih napuštenih po gradu, lepe su, ali ova je ipak posebna. Serije nas uče tome da su zaposednute i kriju mistične priče, a u stvari su verovatno posredi imovinsko-pravni problemi. Ponekad pomislim da sam ovu kuću iz bajke ipak izmaštala, da je snoliko priviđenje, ali mislim da je ipak zaista tu, kao i onaj vitraž u Dalmatinskoj, koji moram da vidim sa unutrašnje strane, kao i da, pre nego što nestanu sa lica zemlje, islikam prelepe kuće iz tridesetih u Južnom bulevaru, koje su, kao da sam ih sanjala.

Naslovna fotografija: Ana Vučković Denčić