Žena na ivici nervnog sloma: Muzika iz snova

Piše: Ana Vučković

Meni se ipak ne dešavaju ovako iskričavi momenti, koji će, kada se probudim promeniti sliku sveta. Ništa se neće promeniti zato što ja u snu premeštam zgrade po gradu, kao što u Popaju – Aladinu Duh iz lampe premešta sultanovu palatu s jednog na drugo mesto.

Ja često sanjam Beograd potopljen, što nije toliko čudno, samo se setimo Panonskog mora ili pesme Beogradski mali pijac potopila Sava… Sanjam katedrale i crkve od kristala, možda je trebalo da budem arhitekta, a možda me je samo opčinila ovakva prelepa palata u madridskom parku Retiro.

Ono što mi se dešava često je da se muzika sa radija, koji je u mojoj sobi uvek uključen, uvuče u moj san. To je verovatno u onoj rubnoj fazi sna, kada je ta skrama porozna, kada se polako i budim. Na čudesan način pesma ulazi u moj san koji i dalje traje i postaje deo njegove naracije. Tako ću često sa nekim u snu komentarisati pesmu ili se iznenada naći na koncertu na kome se ona peva. I onda se probudim i shvatim da je pesma upravo na radiju.

Ipak, ono što me je iznenadilo je da postoji pesma koja me uvek budi, ma koliko da mi je dubok san. Očigledno su emocije i uspomene koje imam na ovu pesmu toliko jake, da se uvek trgnem i neizostavno probudim. A nisam jedina, jer se tako i moj osmomesečni sin uvek budi na pesmu koju na javi obožava – Dalek svet Straight Mickey and the Boyz. Za ovu pesmu se vezao, jer je svakog dana slušao kao špicu serije Jutro će promeniti sve.

To je njegova, a moja pesma-budilica je Stari grad benda Drugi način. Zvona kojim počinje su hororična, pesma je intenzivna, a meditativna, flaute u njoj su mi istovremeno i lepe i strašne. Čudno je što i tekst pesme govori o poroznosti dva sveta, sna i jave, a eto, paradoksalno, upravo ona mene budi, a ja za to nemam objašnjenje. U pesmi se pominju i oronuli zidovi katedrale, koja nije ni nalik onim kristalnim koje sanjam, i koje, dok me pesma ne probudi, premeštam po gradu, sa Terazija na Avalu, kao u onom crtanom gde je Popaj Aladin.