Žena na ivici nervnog sloma: Sve te vodilo k meni

Piše: Ana Vučković

U tome mi je pomogao Fejzbuk i činjenica da se moja drugarica iz osnovne intenzivno druži sa mojom kozmetičarkom, da se moja prva ljubav pojavila posle dvadesetak godina i živi u zgradi u koju su se uselili moji bliski prijatelji, a da ih nisam ja spojila. Jednostavno, ljudi se znaju mimo mene. Začudim se kada vidim da sa nekim ljudima nemam ni jednog jedinog zajedničkog prijatelja. Čovek se zapita – ko su ovi ljudi i gde žive? Sa svakim imaš barem troje, a onda se ispostavi da i ti ljudi imaju neku svoju zajedničku istoriju, neke vrtiće, žurke ili letovanja.

Ali ovaj tekst neće biti o tome. Neće biti ni o Arsenu i temi fatalizma u njegovim pesmama. Biće o prijateljima. Onim pravim, ne samo onim usputnim, mada su nekada i ti usputni zlata vredni. Čak nekad važniji nego neki za koje mislimo da su pravi. Nekada nam poznanici spasu dan, ne prijatelji. Dakle, ovaj tekst će biti o poznanicima i prijateljima. Biće o ljudima i načinima na koje ih upoznajemo, o njihovim vezama mimo nas.

Ove godine ću ići na venčanje kod drugarice koja je bivša devojka mog super druga. Mi se i dalje družimo. Nema razloga da ne. Volim i novu devojku tog druga, volim i budućeg muža njegove bivše devojke. Njihova veza sada gotovo je kao parče mesa od koga sam napravila mnogo jela, a sva su dobra. Napravila sam od tog parčeta mesa supu, đuveč i sos, i sve je ispalo dobro. Napravila sam doručak, ručak i večeru. Nastavila sam da se družim sa svima i da sve volim. I to ne zato što sam ja neka svetica koja u svemu vidi dobro, i ne zato što je to neka nategnuta odluka. Upravo suprotno. Zato što su to sve sjajni ljudi koji mi prijaju. I mnogo sam srećna da je tako. I niko ne sme ništa da zameri ni meni ni onima koji su u sličnoj situaciji.

Sada, kada imamo preko trideset godina, glupo je da se kao nekada u srednjoj školi priklanjamo čoporima, u želji da budemo prihvaćeni. Voleću koga hoću i družiću se sa kim želim i to niko ne može da mi zabrani. Ljudi su sebični i hoće da ih pratite u korak, pa podrazumevaju da ćete, onda kada se oni odljube ili raskinu s nekim, i vi to isto da učinite, iako su vas do tada bodrili da tu osobu volite. Sećam se priča roditelja o razvodima njihovih prijatelja i muka čijem se carstvu prikloniti posle decenija druženja. Naravno da bih prekinula druženje, ako je neko napravio neki neoprostiv prekršaj, ali ako to nije slučaj, ne očekuj da na tvoj mig nekog počnem da ignorišem, jer si ti sa njim završio.

Neki prijatelji nisu ni svesni koliko su mi ulepšali život, ostavljajući mi svoje bivše partnere kao prijatelje. S nekima idem u kafanu, s nekima u šetnju, neke ne srećem često, ali kada ih sretnem izgrlimo se, jer smo nekad bili bliski, jer znam da je neko dobar lik, samo eto, nije funkcionisao sa tom i tom mojom drugaricom ili drugom. S nekim ljudima se neminovno i ti rastaneš kad i tvoj prijatelj, ali sa nekima tako klikneš da odljubljivanje nije moguće, barem u tvom slučaju.

A na kraju, kada prođe malo vremena, kada se ohlade stvari, kada više nema zle krvi, ako su fer, ljudi shvate i sami koliko nije u redu da zahtevaju da se ogradite od tog nekog. A ponekad se desi i nešto lepo, kao meni pre neko veče kada me je drugarica pitala za bivšeg ljubavnika kako je, jer zna da smo ostali bliski. I to je lepo i dirljivo, jer smo ljudi. Problem je dvosmeran – još manje treba da se ljute novi ljubavnici na stare, i da onda zameraju meni što i dalje volim svoju drugaricu, staru ljubav njihove nove. Jer da se stara ljubav nije završila, nove ne bi ni bilo. Neki ljudi to nikako da shvate. Faktički, trebalo bi se zahvaliti svim bivšim, ako ste sada srećni u novoj vezi. Arsen lepo kaže – sve te vodilo k meni… sve, pa i bivša ljubav, i drugarica te ljubavi, tj. ja, što te čekam u kafani na vinu, šopskoj i pomfritu.