Došlo vreme da se mre…: Kritika filma „Dauntonska opatija: Nova era“

Lejdi Vajolet je odlučila da umre… Zapravo, nije tako dramatično kako zvuči u tih nekoliko prvih i ekonomičnih reči, jer lejdi Valojet, kičma priča i možda i najvoljeniji i najdopadljiviji lik Dauntonske opatije nije pala u teški suicidalni mrak, nego je shvatila da joj se čistom biologijom približio prorodan i neumitan kraj. A, pritom, to nikako nije ključni motiv novog filma unutar ove začudno vitalne i izdržljive franšize. I sve to u kontekstu nekakvog sveukupnog utiska da je nova filmska Dauntonska opatija vidno kvalitetnije ostvarenje u odnosu na prethodni film. A da, pritom, nimalo iznenađujuće, autori ostaju verni ideji o suštinskoj zavodljivosti (znalački skorojene i upakovane) konfekcije.

Da manje hektično razložimo – u bioskope je stigla nova filmska Dauntonska opatija, sada u režiiji Sajmona Kertisa, naravno, pod scenarističkom i sveopštom paskom kreatora Džulijana Felousa, sa čitavim glumačkim ansamblom (uz, avaj, izuzetak Metjua Guda), naravno, uz toliko obožavanu ikongrafiju i mitologiju i opšte poznat scenografski kontekst.

Priča je postavljena na tri narativna stuba – deo porodice i nešto posluge baš brzo odluči na jug Francuske, jer je stiglo obaveštenje da je izvesni tamošnji markiz još pre mnogo godina zaveštao gizdavi dvorac na obali mora lejdi Vajolet, očito nepreboljenoj ljubavi iz mladosti, a ostatak aktera ostaje u zamku u Britaniji, uz nešto teškog deranža. Naime, uz nešto vajkanja, gazde su odlučile da dopuste filmskoj ekipi da upravo u njihovom domu snime film (reditelja tumači Hju Densi, šire poznat iz Kupoholičarke i serije Hanibal), što, gle čuda, neće proći bez sijaset raznorodnih komplikacija koje treba rešiti i ispeglati u hodu.

U pozadini teku diskretne, ali opsežne pripreme za već pominjani susret Lejdi Vajolet sa smrću, koja, eto, samo što nije, a koja će u lako upadljivoj simboličkoj ravni (kao i ovaj deo sa filmovima koji baš tada prelaze iz neme u govornu im epohu) označiti kraj jedne i dolazak nove epohe, uostalom, naglašene i samim podnaslovom ovogodišnjeg filma i sigurnog bioskopskog hita – na matičnom tržištu, u SAD, kod nas, a, kanda, i svugde drugde.

Ovde onda može da se nešto podrobnije pojasni gore iznet sud (naravno, ako svesno apstrahujemo uvek posve prirodno prisutnu zapitanost čemu uopšte nastavci, pa još filmski dugovečnih serija sa desetinama i desetinama epizoda) da je nova filmska Dauntonska opatija vidno bolji film nego što je to bio onaj pre nekoliko godina.

U gotovo stoprocentnom odnosu svi sastojci su ponovo tu, ali ovde pomaže osetno umešnije sročen i napisan scenario, koji, sasvim očekivano, i dalje zahteva upućenog i srčanog gledaoca i poklonika serije i prethodnog filma, a u kome gore objašnjena narativna pletenica u većoj meri ostavlja dovoljno upečatljivu impresiju filma koji to zaista jeste, a ne, kao što je bio taj raniji slučaj, „film“ sazdan od niza segmenata koje projektovano izrazito dobronamerno gledateljstvo treba u glavi da posloži i preinači u nekakvu varijaciju na filmski izraz i filmski medij.

Ovo je, dakle, primetno poboljšanje, uz istovremeno priznanje da suštinski i ova Dauntonska opatija, reklo bi se, dragovoljno zastaje upravo na tački pero-lakog i šećerlemastog sadržaja, koji je onda (kao takav) toj i takvoj publici i u ovom konkretnom trenutku potreban, ako ne čak i neophodan.

Pošto Nova era u zanatskom smislu (uz produkcioni napredak koji se teško može osporiti) ne donosi nikakav ispad, nikakav otklon od onoga uvreženog, a do sada i okoštalog, u ovom delu ovog prikaza možemo se osvrnuti na sada već potpuno normalizovani konzervativizam i revizionizam na kome Džulijen Felous i ostatak udarne vrhuške kreativnog tima insistiraju, ali uz evidentnu aklamaciju publike.

Felous, naime, i ovde (pa još pod izgovorom priznanja dolaska nove ere!) istrajava na toj neporecivoj zadrtosti, koja je i ovde oličena u nizanju prizora i scena u kojima smo svedoci izmaštanim jadima povlašćenih, sa jedne strane, i pogibeljne gorljive zabrinutosti njihove posluge, koja, nekako uvek za stolom u podrumu, drhti na pomen muka (poput narečene vile na jugu Francuske koja im praktično pada u krilo) poslodovaca.

Istini za volju, preokret po pitanju upravo obedovanja zaigraće kao sitan motiv u samom finišu filma, a budući da je on pozicioran baš u tu metatekstualnu dimenziju priče i filma (u deo o snimanju filma na poznatom posedu), javlja se gorak utisak dodatnog cinizma po pitanju esencijalne nepopravljivosti i bezizlaznosti međuklasnih podela i razdora, a sve to je ispraćeno bezbrižnim tonom vickastog pominjanja sna koji i treba da zauvek ostane samo i upravo sanak pusti.

Ali, mora se priznati da je i taj jetki a takođe saharinom „preliven“ cinizam uspeo da bude integralni deo celine, ispraćene konfekcijskom izradom više klase u svim segmentima pravljenja filma, tako da u slučaju ovog filma imamo sud o toj konfekciji kao namernom izboru na jednoj strani, a na drugoj nas čeka svest iole verziranijeg gledaoca da je svrsishodnost domet koji katkad treba pohvaliti. Negde pri sredini je buket ostalih aduta – raskošna kostimirana drama, guilty pleasure (grešno zadovoljstvo), tečnost i zavodljiva površnost. Dovoljno li je?

Fotografije: Paramount Pictures