Filmska kritika: Triler „Male stvari“ sa Denzelom Vošingtonom

Priznaću vam nešto… Željan sam odlazaka u bioskop. Nekada sam tokom vikenda na velikom platnu gledao najmanje dva filma, a ponekad i tri, četiri… Bila su to zaista neka lepa vremena kojih se danas sećam sa setom. Istina, bioskopi sad rade, ali problem je u repertoaru – ponuda je slaba, nema dovoljno premijera, a i ono od naslova što uđe u distribuciju nije previše privlačno (većina potencijalnih hitova se čuva za neka „bolja vremena“). U tom kontekstu, proteklog vikenda se desio izuzetak: u bioskope su stigla čak dva filma vredna pažnje: akciona drama Strelac (The Marxman) sa neumornim Lijamom Nisonom u naslovnoj ulozi i Male stvari (The Little Things) – triler o lovu na serijskog ubicu sa Denzelom Vošingtonom, Ramijem Malekom i Džaredom Letom. Prvopomenuti naslov donosi uvek pouzdanog Nisona na auto-pilotu u rutinskoj i ne baš spektakularnoj borbi protiv meksičkog narko-kartela, tako da se ovim filmom neću podrobnije baviti. Što se Malih stvari tiče, tu je situacija već zanimljivija. Ne želim da vas obmanjujem (daleko bilo!) – nova režija Džona Lija Henkoka ima puno problema (nisu ovde samo „male stvari“ u pitanju) i svakako se ne radi o budućem klasiku, ali, čak i u takvoj postavci, ima tu šta da se voli: pre svega tu je glavni glumac, a onda i zagušljiva i mračna atmosfera Los Anđelesa s početka 90-ih prošlog veka… No, da krenemo redom…

Henkokov scenario za ovaj triler napisan je još 1993. i tada je film trebalo da režira Stiven Spilberg. To se nije desilo. Nakon toga, zanimanje za režiju su iskazali Klint Istvud, Voren Biti i Deni Devito, ali svi su na kraju odustali – priča im je, objasnili su pre nego što su istupili iz projekta, bila previše mračna i nisu bili sigurni kako da joj pristupe. Razumem ih. Male stvari jesu mračne, između ostalog i zato što ovo nije baš sasvim tipičan holivudski film o lovu na serijskog ubicu. A tu je i problem kraja koji tera na razmišljanje, ali koji je svakako mogao da bude efektniji i bolje osmišljen. Dosta toga u Malim stvarima ostaje nedorečeno, dvosmisleno, ta ambivalentnost može da uznemiri – što je jedna od glavnih snaga filma ali i, paradoksalno, takođe njegova mana. Henkokov scenario je nastao na tragu esencijalnog i izuzetno uticajnog hita Kad jaganci utihnu (1991) Džonatana Demija koji je i pokrenuo trend trilera o lovu na serijskog ubicu. Ipak, Male stvari ponajviše podsećaju na Sedam, s tim da Henkokovom filmu nedostaju fokus i vizuelna virtuoznost koji krase Finčerov „mračni dragulj“.

Džon Li Henkok je na kraju sam režirao svoj scenario, što i nije bila najpametnija odluka. Henkok je za Klinta Istvuda napisao scenario za filmove Savršeni svet (1993) i Ponoć u vrtu dobra i zla (1997) i ta je saradnja, naročito u prvom slučaju, bila veoma uspešna. Verujem da bi Istvud iz scenarija za Male stvari uspeo da izvuče maksimum: Henkok je previše vezan za svoj tekst i ne uspeva uvek da razdvoji važno od nevažnog. U filmu ima previše likova koji, praktično, nemaju jasno definisanu funkciju i čije prisustvo zbunjuje (Šta u Malim stvarima, na primer, rade Kris Bauer, Natali Morales? Odgovor je jednostavan: ništa), dok je centralna misterija zapetljanija nego što bi bilo poželjno. U filmu, kako je naglašeno u najavi, najvažnije uloge tumače trojica dobitnika Oskara: Denzel Vošington, Rami Malek i Džared Leto. Vošington, ovde vidno odebljao i osedeo, standardno je pouzdan. Vošington je već „jurio“ serijske ubice u nekoliko svojih ranijih filmova, od kojih je možda najpoznatiji Poljubi devojke (1997), s tim da u Malim stvarima njegov lik nema polet, već je uronjen u elrojevsko beznađe i opsednutost zlom. Dobru je ulogu Vošington ovde ostvario, a trajanje filma (127 minuta) mu dozvoljava da se glumački razmaše. Malek i Leto se trude, mada njihovi likovi nisu najpreciznije postavljeni – što je u Letovom slučaju verovatno i bila namera – s tim da to u završnici šteti ukupnoj efektnosti filma.

Henkok je pre par godina režirao veoma dobar film The Highwaymen (2019) sa Kevnom Kostnerom u glavnoj ulozi, ali mu je većina ostalih režija „srednjačka“ (setimo se samo filmova kao što su Spasavanje gospodina Benksa ili izvikani Mrtvi ugao za koji je Sandra Bulok, ni kriva ni dužna, dobila Oskara). Malim stvarima definitivno nedostaje rediteljske snage jednog Istvuda ili ranog Finčera, ali ako u bioskop odete sa očekivanjima svedenim na razumnu meru, a volite ovu vrstu trilera, postoji realna mogućnost da budete zadovoljni viđenim. Možda je moje zadovoljstvo ovim trilerom pojačano time i što sam, kao što sam istakao u prvom pasusu, željan bioskopa, mada mislim da je presudilio to što su Male stvari, uz sve vrline i mane, jedan ozbiljan triler za odraslu publiku, veoma atmosferičan i mračan (veoma mi se dopalo „oživljavanje“ El Eja od pre trideset leta) – a to je nešto što se često ne može naći na bioskopskom repertoaru. Film jeste predugačak i ima tu mesta koja su mogla biti bolje urađena, pre svega u rediteljskom pogledu, ali Male stvari su ujedno i film koji vas tera da razmislite o pogledanom i nakon što se odvrti odjavna špica, što je, ako mene pitate, vredno hvale. A ono što je možda od svega i najvažnije – u okviru ovako sušne ponude, Male stvari su trenutno možda i vaš jedini izbor ako se odlučite da se zaputite put bioskopa.

Fotografije: Warner Bros. Pictures