Kritika filma „Dina“: Naučnofantastični film za odrasle

Godinu dana nakon prvobitnog plana, nova adaptacija Dine je konačno stigla u bioskope. I dobro je da je tako jer je film poput ovog bio preko potreban na repertoaru: u pitanju je epski, dva i po sata dug SF spektakl koji nije pre svega namenjen tinejdžerskoj publici i klinčadiji (kao što je, na primer, slučaj sa famoznom Star Wars sagom), već cilja na gledaoce koji imaju strpljenja i volje da svoje vreme i pažnju posvete ambicioznom ostvarenju čija glavna pokretačka snaga nisu akcione scene, već likovi i nijanse u slojevitoj priči.

Kao što je već opšte poznato, Deni Vilnev je svoj novi film zasnovao na čuvenom istoimenom romanu iz 1965. godine. Dina Frenka Herberta važi za jedno od neprikosnovenih remek-dela naučnofantastičnog žanra koje je, tokom proteklih decenija, privuklo pažnju mnogih scenarista, producenata i reditelja. Alehandro Hodorovski je sredinom 70-ih planirao da snimi desetosatnu filmsku verziju, a uz učešće Dena O’Benona, Orsona Velsa, Salvadora Dalija, Mebijusa, H. R. Gigera, grupe Pink Flojd, Glorije Svanson, Amande Lir i drugih (ako već niste, obavezno pogledajte dokumentarnni film Dina Alehandra Hodorovskog Frenka Pavića – odličan je).

Nakon toga se, ranih 80-ih, Ridli Skot takođe neuspešno okušao u adaptiranju, da bi knjiga (konačno!) bila pretočena u film 1984. godine, u produkciji Rafaele de Laurentis i u režiji Dejvida Linča. Početkom dvehiljaditih urađena je i televizijska adaptacija u vidu serije od šest epizoda podeljenih u dve sezone (prva sezona je bila zasnovana na Dini, a druga na drugom i trećem romanu iz serijala – Mesiji Dine i Deci Dine). Ipak, nijedna od dosadašnih adaptacija nije doživljena kao u potpunosti uspešna, što je Vilnevu ostavilo manevarskog prostora da se u svojoj verziji približi vrhunskom dometu književnog predloška.

Herbertova Dina je savršen roman: u njemu ima filozofije, ima uzbuđenja i preokreta, u pitanju je knjiga koja svojim čitaocima otkriva čitav jedan izmaštani svet, čitav jedan univerzum. Čarobna knjiga je nedavno objavila specijalno tvrdokoričeno izdanje ovog klasika (sa sjajnim ilustracijama Sema Vebera u boji), koje samo potvrđuje da ovo delo, više od pola veka od prve pojave, još uvek pleni svojom maštom, snagom i epskim zamahom.

Herbertov najpoznatiji roman sam prvi put pročitao u svojim ranim tinejdžerskim godinama (od komšija Grade i Menke Marković sam pozajmio knjige objavljene krajem 70-ih u okviru bibiliteke „Kentaur“ – u pitanju su bila prva tri dela iz serijala koje su, zbog obima, podeljena u šest manjih knjiga), a nedavna nova poseta Arakisu i „druženje“ sa Atreidima i peščanim crvima me je i sada, iako sam već odavno zreo čovek, veoma uzbudilo i obradovalo.

Pokretačka snaga Dine je melanž, iliti začin, najvrednija i najređa supstanca u vaseljeni koje se može naći samo na peščanoj planeti Arakisu. Prva knjiga u fokus stavlja plemićku porodicu Atreida, i to u trenutku kada vojvoda Leto preuzima upravu nad Arakisom od svoj smrtnog neprijatelja barona Vladimira Harkonena, iako je svestan da ga tamo čeka smrtonosna zamka. Gospa Džesika, Letova naložnica i sledbenica reda Bene Geserit, i njihov petnaestogodišnji sin Pol takođe se nalaze u centru intrige, a kada se dogodi užasna izdaja, upravo će vojvodini najmiliji biti ti koji će morati da nastave borbu protiv dijaboličnih Harkonena.

Roman Dina je zaista sjajno napisan, krcat je zanimljivim likovima i uzbudljivim preokretima, ali je istovremeno i veoma, veoma kompleksan i težak za adaptaciju. Dejvid Linč se u svojoj verziji, uz sve izmene u odnosu na predložak, usredsrerio na prvu polovinu knjige, da bi ostatak „sabio“ u poslednju četvrtinu filma. Dok je Herbertov ton dosledno ozbiljan, Linčova adaptacija često sklizne u bizarnost i grotesku, a naročito u slučaju barona Harkonena i njegove klike koji su u ovoj adaptaciji riđokose karikature.

Prva realizovana filmska adaptacija Dine ima ozbiljne probleme sa ritmom i mada je vremenom stekla kultni status (u vreme prvog prikazivanja film je „potonuo“ na bioskopskim blagajnama), treba imati u vidu da je film iz 1984. godine pre svega Linčova vizija (ah, ti Navigatori!), pa tek onda pokušaj da se na veliko platno verno prenese Herbertova priča.

Nova adaptacija je znatno vernija predlošku, kako po pitanju događaja i likova, tako i po tonu. Izleta u grotesku nema, a scenaristi Džon Spejts, Deni Vilnev i Erik Rot se verno drže Herbertovog književnog amaneta. Treba imati u vidu da Vilnenova Dina zapravo obuhvata samo prvu polovinu romana, tako da priča definitvno nije zaokružena.

Neki podzapleti su izbačeni – uključujući i onaj o sumnji da je gospa Džesika umešana u izdaju vojvode, a u potpunosti je odstranjeno i otkrivanje tajne odaje u novom dvoru. Skraćen je deo u kome se Arteidi privikavaju na novu sredinu, baš kao i vojvodini pokušaji da se nametne kao pravedni vladar Arakisa. Likovi dr Velingtona Jua i dr Lijet-Kajnsa su reljefniji u knjizi (a zanimljivo je istaći i to da je Kajns u romanu muškarac, dok ga u filmu glumi tamnoputa Šenon Dankan Bruster). Neki događaji preoblikovani su ili pretumbani, što je sve neophodno u adaptaciji kao što je ova, ali je primetan Vilneov trud da ne izneveri Herberta i da njegov svet prikaže što vernije u odnosu na roman.

Nova Dina je savršeno dizajniran film – svedenom paletom dominiraju boja peska i pasteli, dizajn letilica i građevina je urađen sa velikom pažnjom (helikopteri u obliku vilin konjica su, na primer, zadivljujući), a kostimi poseduju spoj svedenosti i upečatljivosti koji je redak na velikom platnu. Vilnev je ostao veran svom već prepoznatljivom stilu, tako da se u Dini se mogu uočiti odblesci njegovih prethodnih režija (Zgarišta, Sikario i, naravno, Blejd raner 2049).

Glumačka podela je solidna, mada je teško odabrati favorita – Timoti Šalame kao Pol Atreid je glavni junak, s tim da potencijali njegovog lika u ovom delu priče još nisu u potpunosti razvijeni. Rebeka Ferguson svakako nije Frančeska Anis, ali je na visini zadatka, dok Oskar Ajzak kao vojvoda Leto Atreid svakako ima najupečatljiviju pojavu mada i manje prostora. Lik Dankana Ajdaha je u Linčovoj verziji bio marginalizovan, dok Džejson Momoa kod Vilneva dobija mnogo više prostora da razradi ovaj lik – što uspešno i koristi.

Tu je i Zendaja kao Čani (kod Linča je ovu ulogu tumačila Šon Jang), mada će mlada ratnica zapravo tek u nastavku doći na svoje. Spektakularnost je svakako tu, što se i očekuje od filma koji je koštao 165 miliona dolara, s tim da ponuđeno nije na prvu loptu, već je svedenije i suzdržanije.

Vilnevova Dina je gledalački zahtevnija od 95% visokobudžetnog holivudskog sadržaja, nije samo još jedan jednodimenzionalni SF spektakl koji se nabolje konzumira „isključenog mozga“, uz kokice i kolu. U pitanju je film koji zahteva da mu se posvetite, da „zaronite“ u njegov svet, a onda, kada krene odjavna špica, da ne budete razočarani što je izostalo veliko finale i razrešenje. Ova Dina iz 2021. godine će, to nije sporno, svoj puni smisao dobiti tek kada bude snimljen i prikazan nastavak, bez njega je pred nama jedno veličanstveno ali krnje iskustvo.

Potencijal je tu: zavesa se podigla i pogledom smo obuhvatili pozoricu, upoznali likove, s tim da je ovo, ne treba gubiti iz vida, samo prvi deo sage. A za konačni i potpuni sud o Vilnevovoj Dini ćemo morati da sačekamo drugi deo.

Fotografije: Warner Bros. Pictures