Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kritika filma „Nije loše biti čovek“: Pas laje, a vetar nosi

AUTOR: Đorđe Bajić 15 Dec, 2021
Kritika filma „Nije loše biti čovek“: Pas laje, a vetar nosi

Pre mnogo godina, tokom turbulentnih i stresnih 90-ih, povremeno sam gledao seriju Čuvari plaže. Iako su mi neuporedivo više prijali Dosije X ili Tvin Piks, s vremena na vreme bih se, da malo „odmorim mozak“, uključio da proverim šta ima novo kod Miča Bjukenona i njegove skočne ekipe spasilaca i spasiteljki u pripijenim crvenim kupaćim kostimima. Pored Dejvida Haselhofa i Pamele Anderson ovu seriju pamtim i po nekim bizarnostima toliko suludim da je moj mozak odbio da ih izbriše…

Na primer, sećam se spinofa Noćni čuvari plaže u kome se Bjukenon borio sa morskim čudovištima i drugim karakondžulama, baš kao i nekih posve glavolomnih epizoda izvorne serije… U jednoj epizodi neke poznije sezone, šeste ili sedme, prsata Si Džej Parker (Pam Anderson) i nešto smernija Karolina Holden (Jasmin Blit) usvojile su kerušu za koju se, pazite sad ovo, ispostavilo da je reinkarnacija Karolinine sestre Stefani (Aleksandra Pol), neustrašive čuvarke plaže koja je herojski izgubila život spasavajući druge.

Ovaj veoma bizaran zaplet mi se urezao u pamćenje, i sada, četvrt veka kasnije, prisetio sam ga se dok sam gledao novu režiju Dušana Kovačevića. Naime, Kovačević u filmu Nije loše biti čovek varira isti motiv.

Glavni lik crne komedije Nije loše biti čovek je Milan (glumi ga suznooki Vojin Ćetković), otpušteni profesor klavira koji jedva preživljava sa svojom voljenom suprugom Anom (Branka Katić), dok mu je sin jedinac prisiljen da na bečkim ulicama svira kako bi zaradio za hleb (a uz to je, što se od oca krije, u vezi sa starijom profesorkom). Milana, tog dobrog i plemenitog čoveka, slama težak život i sveopšta nepravda koja ga okružuje, a njegov položaj dodatno opterećuje i teška muka iz prošlosti.

Pet godina ranije je, naime, nestao Milanov kum i najbolji prijatelj, pop zvezda Beli (Gordan Kičić). Beloga i njegovu novu ljubav, po sebe i druge fatalnu pevačicu Izabelu (Lena Kovačević), kao da je progutao mrak. Glavni osumnjičeni za njihov nestanak je niko drugi nego – obratite pažnju na nadimak –  prevejani kriminalac Moma Mrak (Andrija Milošević), još jedan Izabelin ljubavnik. Milan je uveren da je Moma odgovoran za nestanak dvoje golupčića, ali to ne može da dokaže.

Tada se pojavljuje pas lutalica Žuća koji, ispostaviće se, nije običan pas i koji zna gde su zakopani Beli i Izabela (šifra: crveno drvo). Kako priča odmiče, postaje sve očiglednije da je Žuća zapravo reinkarnacija Milanovog kuma. Zvuči poznato? Naravno da zvuči. Naročito ako ste poštovalac Čuvara plaže.

Šalu na stranu, ne znam da li je Kovačević gledao Čuvare plaže ili ne, a to, u krajnjoj liniji i nije toliko bitno. Filmova i knjiga u kojima se ljudski likovi reinkarniraju u tela životinja ima već čitav niz – a među njima je možda najpoznatiji Fluk (roman iz 1977,  a film iz 1995. godine) koji je, uveren sam, poslužio kao direktna inspiracija scenaristima pomenute epizode Čuvara plaže, baš kao i mnogi drugi naslovi koji baštine sličnu premisu kao centralni ili bočni motiv. Ideja, znači, nije nova i svakako nije posebno originalna, ali je sasvim validno ugrabiti je – pod uslovom da znate da na pravi način odmerite ton i pronađete odgovarajući ugao. Nažalost, to Kovačeviću nije pošlo za rukom.

Nije sporno… Karijera Dušana Kovačevića je duga i plodna, krcata mnogobrojnim važnim dramskim tekstovima i scenarijima. Kada pričamo o filmovima, svakako treba izdvojiti Šijanove kultne režije Ko to tamo peva i Maratonci trče počasni krug, te Paskaljevićev Poseban tretman, Markovićev Sabirni centar, Kusturičino Podzemlje… Kovačević je pre svega pozorišni reditelj, s tim da je povremeno režirao i za film – Balkanski špijun (zajednička režija sa Božidarom Nikolićem) se može pridodati gornjem pobedničkom nizu, dok je Profesionalac, koga je Kovačević samostalno režirao, već primetno slabiji.

Nije loše biti čovek po kvalitetu i dometu nikako ne može da se meri sa pobrojanim ostvarenjima, pa čak ni sa Profesionalcem. Kovačević retko režira za bioskop, između Profesionalca i Čoveka je prošlo punih 18 godina, pa su samim tim očekivanja od novog filma bila veća. Ali, nešto je pošlo po zlu. Pokušaću da obrazložim…

Da krenemo od scenarija. Priča (zasnovana na drami Kumovi) veoma je jednostavna, čak bi se moglo reći i banalna. Već od samog početka je jasno u kom smeru će se radnja odvijati i tu za iole verziranijeg i pažljivijeg gledaoca nema iznenađenja. Beli se reinakrnirao u Žuću i želi da se, uz Milanovu pomoć, osveti Momi – i to je, praktično, celokupan zaplet filma.

Kovačević pokušava da udahne malo dinamike sa tri-četiri poduža flešbeka u kojima plasira nekoliko songova u izvođenju njegove ćerke Lene Kovačević i Kičića, a od koji se svakako izdvaja duetska pesma Lepe laži koju je komponovao Momčilo Bajagić Bajaga. Ali, u svakom flešbeku se ponavlja isto: Beli i Izabela ne mogu da sakriju svoju ljubav, što kod Mome izaziva bes, a kod Milana strepnju za kumov život.

Zašto istu situaciju ponavljati iznova i iznova? Odgovor je jednostavan: da bi se u film ubacili svi planirani songovi (uključujući i francusku verziju hita Lene Kovačević Cafe), drugog objašnjenja nema. Prospektivna priča filma je troma, predvidljiva, budalasta i patetična. Previše je dijaloga koji ne vode nikuda i premalo dešavanja. Nije loše biti čovek se bezuspešno upinje da istovremeno bude srceparajuć i duhovit, a uz to je režiran staromodno i bez poleta. Iako traje svega 104 minuta, stiče se utisak da je film zapravo znatno duži, što je jasan pokazatelj da tu nešto ne štima kako treba.

Ćetkoviću definitivno nije legla poverena mu uloga, njegov Milan je više neurotičan nego tragičan, sa ponašanjem koje onespokojava. Hristina Popović i Branka Katić su protraćene u krajnje nezahvalnim ulogama supruga, nema tu dovoljno „mesa“ da bi na pravi način pokazale koliko su zapravo vešte u balansiranju dramskog i komičnog. Kičić se trudi da bude šarmantan i lepo peva, ali šta to vredi kada mu je cela uloga napisana u istom ključu.

Milošević je veoma, veoma neupečatljiv i neuverljiv kao negativac, nema u njemu ni „m“ od tog mraka iz nadimka. Uloga koju tumači Lena Kovačević je, praktično, svedena na pevanje – što je valjan potez imajući u vidu njenu primarnu profesiju i glumačko neiskustvo – ali to istovremeno njenu Izabelu svodi na funkciju.

Srđanu Todoroviću je pripala bizarna uloga čoveka koji ume da priča sa psima, Nenad Jezdić je izuzetno agresivan u svom nastupu (što mu je u poslednje vreme prešlo u manir), dok su Milanu Gutoviću (kome je ovo poslednje filmsko pojavljivanje) i Miri Banjac pripale suštinski nebitne epizodice.

Film je korektan u produkcionom pogledu, mada u konačnici Nije loše biti čovek ipak više liči na TV dramu nego na bioskopski film. Nezgrapni kompjuterski efekti oblačnog neba i grmljavine dodatno krnje utisak, a začudan je i izbor centralne lokacije – Milan i Ana žive u oronulom zamku usred prigradske šume, što samo još više naglašava izveštačenost postavke već opterećene krajnje začudnim postupcima junaka (Milanov pokušaj samoubistva, Anin ljubomorni ispad nakon što joj se muž izubijan vrati kući…) koji su kudikamo primereniji pozornici nego filmu.

Dok je predstava, koju je takođe režirao Kovačević, bila gotovo pa vodviljska komedija, namerno prenaglašena i planski gurnuta u pravcu groteske, filmska verzija ima ambiciju da bude realističnija i ozbiljnija, što nikako ne odgovara priči i čini je jeftino sentimentalnom. Doduše, nije baš sve tako crno… Nešto je i žuto. Pas Žuća je iznenađujuće ekspresivan i ume da pogodi „emociju“, pa mu čak uspeva da, verovali ili ne, u zajedničkim scenama zaseni Ćetkovića.

Izreka „Pas laje, a vetar nosi“ u Kovačevićevom filmu dobija pun smisao… Film Nije loše biti čovek će, verujem, veoma brzo biti zaboravljen, a i ako ga neko i bude pominjao biće to samo u kontekstu da je u pitanju posve nepotreban eksces u Kovačevićevoj karijeri. Da li bi stvar bila drugačija da se režije latio neko drugi? Sasvim moguće.

Ne treba zaboraviti da najbolje filmove po Kovačevićevim tekstovima nije režirao Dušan Kovačević, ta da je njegova najbolja filmska režija zapravo korežija (Balkanski špijun). Kovačević je svakako talentovan pisac, ali je prevashodno čovek teatra. Režiju filmova po svojim tekstovima bi trebalo da prepusti onima kojima je filmska režija životni poziv a ne samo povremeni izlet.

Fotografije: Promo

Najčitanije

Nesvakidašnja scena na Slovenskoj plaži u Budvi: “Ne prilazite”

Kraj slovenske plaže u Budvi pliva mladunče delfina. Sasvim samo, i izgubljeno pliva veoma blizu obale. Turisti i znatiželjnici prilaze…

Ovo su znaci da pijete previše alkohola

Čaša uz ručak, čaša posle večere, povremeno opuštanje sa prijateljima. Nije problem ako povremeno uživate u alkoholu, ali kada zaista…

Ovako bi danas izgledale poznate ličnosti da nisu prerano izgubile život

Mnogo je poznatih ličnosti koje su neočekivano preminule, mnogo pre nego što su dostigle duboku starost. Ne možemo a da…

Zašto je Sandra Ou bila na sahrani kraljice Elizabete?

Među poznatim licima iz celog sveta na sahrani kraljice Elizabete II bila je i glumica Sandra Ou. Najpoznatija po ulogama…

Detalj koji na glavi nosi partnerka Ane Brnabić će danas nositi sve žene na sahrani kraljice, osim jedne

Sahrana kraljice Elizabete II će se održati danas u Vestminsterkoj opatiji, a predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić juče je stigla…

“Kakvo nepoštovanje”: Makronovi došli u patikama da odaju počast kraljici i doživeli linč na mrežama

Brižit Makron je u nedelju uslikana u Londonu u poseti kraljičinom kovčegu i za razliku od drugih članova kraljevske porodice…

Najnovije - Kultura

Višestruko nagrađivana predstava „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ u Srpskom narodnom pozorištu

U ponedeljak, 3. oktobra, u 19:30 na sceni ,,Pera Dobrinović” Srpskog narodnog pozorišta biće izvedeno nagrađivano dramsko delo Tijane Grumić…

Otkriveno kada stiže peta sezona serije „Krunaˮ

Peta sezona serije „Krunaˮ stiže 9. novembra, objavljeno je na zvaničnoj stranici serije. Veruje se da će ovo ujedno biti…

60 godina Džejmsa Bonda na velikom platnu

Voleli ga ili mrzeli, čini se da je Džejms Bond neuništiv i da će ova franšiza još dugo vremena biti…

Tolerance project na Weekend Media Festivalu powered by Direct Media

Jedna od trenutno najvećih i najuticajnijih izložbi na svetu pod nazivom “Tolerenacija” otvorena je na Weekend Media Festivalu u Rovinju.…

Isuse! Našli smo staru fotku sa snimanja filma kog svi volimo, a opis joj je genijalan

Film “Štefica Cvek: U raljama života” Rajka Grlića je jedan od omiljenih i najoriginalnijih filmova jugoslovenske kinematografije, koji nema možda…

Četrdeset godina jednog od najgledanijih domaćih filmova, koje mnogi potajno vole, a plaše se da priznaju

Voleli vi ovaj film ili ne, smatrali da je prost, jeftin i laka zabava, 40 godina kasnije postao je deo…