Kritika filma „Zlica“: Barem dalmatinci mogu da odahnu…

Ako ste preboleli baš odocnelu spoznaju da su Paja Patak i njegovi maleni rođaci u sijaset navrata sa sve escajgom jeli piletinu i ćuretinu, ako vas je prošla nelagoda što je Pepe le Tvor prebrisan kao naknadno prepoznati seksualni predator, ako se više ne brinete da li će novocenzori prebrinuti i onu koku sa naočarima koja krajnje nazadno i automizogino samo silno želi da se uda za Sofronija…, možete da se makar malo opustite i uživate u činjenici da je igrano viđenje čuvene Zlice (Kruele de Vil) iz priče o 101 dalmatincu sasvim dobar i poprilično osoben i idejno i zanatski zahtevan film, koji vidno odskače u odnosu na sve ono što smo tokom poslednjih par godina viđali u onim već sada brojnim tipsko-rutiniranim igranim verzijama vrlih Diznijevih animiranih klasika.

Ova i ovakva Zlica je vrlo dobar film koji, da stvar bude još vrednija pohvale, kreće od nekoliko krupnih i nezgodnih polazišta – osim što je u pitanju igrana ekranizacija animiranog dela (a u animaciji je i dalje ipak dosta toga izvodljivije), tu je reč i o nezgodnom spoju spin-ofa i izvorne priče o prapočetku dobro znane junakinje (tzv. origin story, odnosno, backstory, da ispoštujemo terminologiju savremenog Holivuda).

Uz to, radi se o veoma diskutabilnom liku kakav je u ovo doba nove političke korektnosti (neki to nazivaju kraće – WOKE kultura) praktično nemoguć – stoga, ni ne čudi što je ova filmska Zlica u dobroj meri humanizovana i što, pritom, ne ide svuda sa cigaretom u onoj svojoj poslovičnoj muštikli i što ipak ne dere kožu sirotih i slatkih dalmatinaca kako bi se zaodenula ekstravagantnom modnom kombinacijom. U tom pogledu, nova Zlica u velikoj meri izneverava svoju slavnu (pa i dosta voljenu) pretkinju. Da zabune ne bude, to onda znači da je ova Zlica iz 2021. godine lako uočljivo znatno uprizorenija i zauzdanija nego što je to bila, recimo, ona iz takođe Diznijeve i takođe igrane verzije sa kraja devedesetih godina veka za nama, a sa Glen Klouz u glavnoj ulozi.

Glen Klouz se očekivano dobro snašla i u toj roli, a odlična je i Ema Stoun u ovom viđenju Zlice; silom dramaturških prilika, ona ovde zapravo tumači dve uloge – odlučnu, ali ipak i vidno nesnađenu Estelu, ogrezlu u višegodišnji sitni kriminal, ali i sputanu silovitom željom, možda i potrebom da živi građanski uprizorenim životom uspešne i cenjene modne kreatorke, i Kruelu, željnu osvete i nekako večito zaigranu mogućnostima zlobe i poriva za dominacijom. Stounova je, nimalo iznenađujuće, izvanredna u oba ta aspekta, što u značajnoj meri pomaže da takva postavka, pa još i gurnuta u prošlost – u burne britanske sedamdesete, prodiše kako treba i da dobije na dodatnom poletu, kakav se, ako ćemo pošteno, retko sreće u filmovima ovog tipa.

A retko se u tim „vodama“ sreće i ovaj lako primetno posprdni ton, obojen promišljenim i zaraznim cinizmom, čime se ova priča lako prevodi na kolosek postmoderne dekonstrukcije mita, za šta je, kanda, najzaslužniji reditelj Kreg Gilespi, koji je tokom svog rediteljskog opusa dosta lutao, ali koji je najubedljiviji bivao u filmovima sa tim jasnim indi/nezavisnim tonom priče (kao u filmovima Gospodin Vudkok, Lars i prava devojka i Ja, Tonja). U Zlici, doduše, nema direktnog obraćanja glavne junakinje u kameru (što je bio možda najupitniji deo odličnog mu ostvarenja Ja, Tonja), ali ima izobilja postmodenog nagona da se barem ta iluzija rušenja četvrtog zida u delo sprovede što konsekventnije, ali prvenstveno na idejnom planu.

Krajnji ishod je dovoljno maštovit i dinamičan film, smešten u očigledno živopisniju prošlost (živopisniju u odnosu na ovu našu uprosečenu i bledu sadašnjost), a ipak ovovremenski razmahaniji, pa, uz to, još i briljantno dizajniran i nošen takođe uspelim kreacijama ostatka glumačke podele (to se pre svega odnosi na Emu Tompson i Pola Voltera Hauzera, dok Mark Strong iznova elegantno poentira na temu glumačkog anderpleja).

Zlica, međutim, potklizava po dve osnove – po pitanju veze sa izvornikom, od koga je temeljno udaljena, a iz njega crpi sve ključne sastojke i adute, i po osnovi nerezonske minutaže od čak 125 minuta. Srećom, na drugoj strani ima dovoljno toga da Zlica bude shvaćena kao sasvim uspeo remiks, kao nadahnuta i možda neočekivano autorski osobena i obojena varijacija na širom planete opšte poznato, a tu je i činjenica da sada imamo Diznijev film koji vrhunac doživljava uz zvuke i rime neprolaznog, nestašno-polemičkog hita Sympathy for the Devil. Pa još sve to u filmu koji je, kako pišu, koštao čitavih 200 miliona uvek skupih američkih dolara.

Fotografije: Disney