Kritika serije „Tračara“: Dobro znam da ćutim, ali samo ponekad…

Silno raspričani junaci novog televizijsko-serijskog viđenja Tračare (sa Kristen Bel, nekadašnjom Veronikom Mars, na poziciji naratorke) očito gore od želje da nam saopšte nešto veoma, veoma važno… Možda to da je ljudska priroda balast svih balasta? Može biti da je upravo to i tako, ali mora biti istaknuto da svaka priča, i to uvek moramo da imamo na umu, ima svoj početak, zapravo, prapočetak.

U slučaju Tračare, to je očito istoimeni izvorni knjiški serijal, čija se autorka, pak, evidentno nadahnula načinom na koji je značajna američka rediteljka Ejmi Hekerling u filmu Clueless pristupila opštepoznatom štivu iz pera Džejn Ostin. A iole pažljiviji čitaoci su iz proze Džejn Ostin, između ostalog, naravno, mogli da nauče da će junaci, kada se udarnički izvrte na onoj poslovično-metaforičnoj ljubavnoj vrtešci biti nagrađeni ako i samo ako pobede vlastite ključne slabosti na planu karaktera. Junaci ove nove Tračare tek treba da se približe toj krupnoj i kanonskoj spoznaji, a na putu ka srećnoj završnici isprečila im se i jedna sada već nezaobilazna euforija. Preciznije – Euforija.

Naime, udarni problem ove nove Tračare (The Gossip Girl), gle čuda, zanatski sasvim zadovoljavajuće skockane i u emiterskom smislu nesporno upotrebljive, jeste nezgodno, a, kanda, i neizbežno poređenje sa serijom Euforija autora Sema Levinsona, serijom koja je ponudila sve ono čemu Tračara teži, ali što Euforija postiže na kreativno, autorski, stilski i kinestetski uverljiviji način.

To je bio problem i sa skorašnjom serijom Generacija i to je nepremostiva prepreka koja naprosto doprinosi da suštinska praznina i Tračare, koju autori nastoje da zatome i prikriju uz pomoć očiglednog domaćinskog budžeta i produkcione raskoši, ječi još prodornije, pri čemu, naravno, brojne manjkavosti polaznog koncepta još brže upadaju u oči i umove gledateljstva.

Jednostavno govoreći, Levinsonova Euforija je prevratničko ostvarenje i toga moraju da budu svesni svi oni koji zabasaju na sličnu teritoriju priča o navodnim osobenostima današnjih mladih naraštaja. Levinson je uspeo da na svoju stranu pridobije i one kojima takvi sadržaji i svetonazori nisu bliski ni na emotivnom ni na generacijskom nivou, dok konkurencija, kanda, može samo da ponudi manje ili više vešto upakovanu šećerlemu, a koja nastoji da bude precizan i rečit odraz onog čuvenog i katkad i mitskog duha vremena.

A duh vremena u novoj Tračari zastaje na onome što pamtimo iz prve serijske inkarnacije – grupa učenika, istovremeno i prijatelja iz prestižne njujorške škole za ekonomski opuštene i neretko bahate i samoljubive i dalje nastoji da drži glavu iznad vode i da se ne utopi u svet u kome društvene mreže bivaju i ostaju oružje širenja glasine, ali i osvete i opsežnije borbe za prevlast, dominaciju i opstanak u svetu površnosti i licemerja čijoj izgradnji svakom novom odaslatom intrigom i svakim novim klikom oni sami istrajno doprinose.

U tom pogledu i u toj svojoj dimenziji nova Tračara ne izneverava, budući da pruža dinamičan i ilustrativan prikaz navodnih tlapnji povlašćenih, a to čini na dovoljno razložan i pregledan način, uz ponešto uspelog humora i bleđe naznake autoironije koja bi ovako ustrojenom proizvodu svakako dobro došla. U izvesnom smislu ulog je podignut, pošto sada i profesori u znatnijoj meri učestvuju u tom beskrajnom plejofu iz domena društvenog darvinizma, pri čemu se tu i tamo provuče i motiv međukastinskog, odnosno, međuklasnog trenja, a u okruženju sveopšteg narcizma i sa njim povezanih autodramama, grubosti i isključivosti.

Premda je, dakle, krajnji učinak zadovoljavajući i definitivno može da posluži svrsi serije koja se da pratiti i konzumirati, a koja će, sva je prilika, brzo izvetriti čak i iz pamćenja onih kojima se već sada u izraženijoj meri sviđa, Tračara za 2021. godinu ipak ne uspeva da se izbori za takođe prekopotrebnu osobenost, te se prepušta varijacijima na opšta mesta, doduše, uz vidno naglašen političko-korektniji ton „dubine“ kakvu znamo iz Benetonovih reklama, recimo.

Mladi junaci tako se vrte ukrug, vidno zabrinuti nad onim u čiju bi važnost i sami trebalo da poodavnih dana posumnjaju, a izvesna dimna zavesa stiže u lepezi bočnih motiva, poput roditeljske apatije, prtajenih neuroza, suštinske nemogućnosti smislene komunikacije čak i sa bližnjima, života pod teškom senkom mogućnosti gubitka posla… Sve to potpada pod domen očekivanog i uglavnom već izraubovanog i potrošenog, a autori Tračare nisu kadri da ponude nekakvu osetniju kompenzaciju za to, na način na koji je već pominjani i nahvaljeni Sem Levinson kroz Euforiju ispraznost na planu sadržaja uspeo da nadomesti veštom estetizacijiom i uspešno prikazanom atmosferom opšte mada sporopuzajuće entropije koja jasno sugeriše skori kraj.

Ovako kako zasad stoji, nova Tračara za par godina imaće svrhu samo ako se bude pokazala kao pouzdana odskočna daska za mlade gluimce put viših holivudskih i drugih sfera i klasa, kao što je to bio slučaj sa Sebastijanom Stanom, Blejk Lajvli i Lejton Mistir iz izvorne serijske Tračare. Za nešto duži nezaborav su se već izborili neki drugi – veštiji, autentičniji i spremniji za rizik.

Fotografije: HBO Max