Kritika treće sezone serije „Succession“: U boj, u boj, svi protiv svih…

Početkom leta mi (dovoljno zaludni i otvoreni i za takva saznanja) bili smo obavešteni da je, nasuprot ranije javno proklamovanom, u neku ruku primirena Pariz Hilton obznanila da joj cilj više nije da bude milijarderka. Sada želi ljubav i ispunjenost druge vrste (drugih vrsta); tada je izjavila i sledeće: „Usled svega onoga kroz šta sam prolazila, novac sam uvek posmatrala kao sredstvo slobode i nezavisnosti, i izmicanja kontroli. I mislim da sam upravo zbog toga baš to imala kao fokus u svom životu.“.

Na tragu toga, ni ključne junake, naslednike u stalnom i klimavom pokušaju neuništivog Logana Roja, a to je samo dodatno potcrtala ova nedavno okončana i maestralna treća sezona serije Naslednici (Succession), slabo zanima novac. Pritom, u isti mah nešto slabo mare i za nezavisnost, jer im, na uzorku viđenog u svih devet epizode ove, treće po redu sezone, i dalje najviše nedostaje roditeljska toplina, međusobna bliskost, koja nije puki i oponašani odraz onoga što se u dimenziji društvenog uslovljavanja očekuje od bliskih srodnika, ali na prvom mestu i daleko iznad svega – potvrda patrijarha tog mnogoljudnog i neprekidno zakrvljenog klana da su vredni njegove pažnje i pohvale.

Već tu, na toj tački, a to je, doduše, bilo lako vidljivo i osetno već i u početnim epizodama prve sezone, ova briljantna serija zadržava se na uvek dobrodošloj tački pojmljive, pa čak i terapeutske univerzalnosti, što ju je uostalom dosta brzo izdvojilo iz tog obilja nominalno sličnih priča iz miljea bogatih ili superbogatih, ali, avaj i ne baš bezbrižnih. Na širem planu, Succession se u ovoj sezoni bespogovorno predstavlja kao serija koja više nema poriv da očara i oduševi, već se prevashodno obraća već osvedočenim poklonicima, a među njima ponajpre onima koji duboko veruju da je tu reč o definitivno najboljoj dramskoj seriji unutar anglosaksonske ponude.

Tu se očitavaju iskustvo i samopouzdanje Džesija Armstronga, scenariste i, kanda, vodećeg kreativca u tom odličnom timu, koji, nakon što je željena struktura već u prvim epizodama prve sezone precizno postavljena i snažno utemeljena u savršeno zanatsko izvođenje i sveukupno pakovanje, sada može temeljno i lagano da razradi neke motive, podteme i dramske rukavce načete i sugerisane tih gotovo dvadesetak epizoda unazad.

Time je Succession možda izgubio na nepredvidivosti, ali je celina svakako dobila na višeznačnosti i zaokruženosti. Kada je u pitanju sama priča, ova sezona počinje novim Kendalovim pokušajem svrgavanja svog začudno otpornog oca, koji je, premda na zdravstvenoj i široj, biološkoj nizbrdici, i dalje kadar da se nosi sa brojnim nevoljama proisteklim iz obilja riskantnih poslovnih poteza, vratolomnih nastojanja da se ostane u igri i „zadrži kontrola nad loptom i terenom“, ali iz nezacelive gramzivosti i sebičluka ukorenjenog u bigotizmu i surovosti.

Ako to ikome do sada nije bilo kristalno jasno, lik Kendala, te ne preterano simpatično bombe koja samo što nije eksplodirala, u trećoj sezoni neporecivo postaje udarni i najintrigantniji lik u toj baš oštroj konkurenciji. Njegova nesnađenost i poriv da se ponaša autodestruktivno, ali i da se postavi kao dostojan takmac u toj beskrajnoj alfamužjačkoj igri nadgornjavanja na čijoj suprotnoj strani je mrska ali i bliska i suštinski neophodna figura autoritativno ostrašćenog oca, sada dobija jasne obrise upečatljivog tragizma, koji kulminaciju dostiže u zbilja potresnom segmentu konačnog sloma i prepoznavanja i priznanja vlastite nedoraslosti samonametnutim ciljevima u završnici poslednje epizode upravo okončane sezone Naslednika.

S tim u vezi, ovde se može reći da je Džeremi Strong, koji ovde tumači lik Kendala, bez daljnjeg najubedljivije novije glumačko lice i ime svoje i okolnih generacija, naravno, na uzorku pokazanog u ovoj seriji, a posebno u trećoj sezoni.

Succession je, pritom, i bravurozno ujednačena priča i serija u celini gledano i mereno, te smo u ovoj sezoni imali novu priliku da gotovo voajeristički sladostrasno pratimo nova gibanja i trenja i na liniji sudara i sukoba i ostalih likova, a pohvale se, kao i ranijih puta, najpre odnose na odličnu saigru tumača likova Romana i Džeri, odnosno Toma i Grega, dok Šiv u ovoj sezoni dobija dodatne dimenzije suštinskog odsustva sreće i zadovoljstva, sa kojom se dosad mahom žovijalno nosila.

Podeli su se priključili Houp Dejvis, Aleksander Skarsgard, Ejdrijen Brodi…, i mada nam tek predstoji da vidimo koliko će njihovi likovi potrajati i biti značajniji za priču ukupno uzev, to jeste svojevrsno, a, uz to, neosporno smisleno producentsko „pokazivanje mišića“, što je i očekivano imajući u vidu golem prestiž koji je ovaj sjajni serijski rad i izborio i zadržao u ove tri godine od početka emitovanja.

Uz sve pomenuto, Succession podseća na i dalje vitalnu i prekopotrebnu vezu između filma/serija i književnosti, jer, iako nije reč o nominalnoj ekranizaciji, ovde je lako uočljiva nit koja ukazuje na neuništvu moć i zavodljivost pripovedanja u možda i klasicističkom shvatanju tog pojma. Naprosto, lako je zamisliti Succession i kao odličan roman iz domena, recimo, histeričnog realizma, dok su dijaloške razmene, pune aluzivnosti, višesmislenosti i referenci iz drugih domena savremenog življenja, kao i primeri novogovora, zaista nadahnjujuće polazište za razmišljanje za šta je danas sposoban da podnese i odrazi.

U tom smislu, Succession bi bio neodoljiv čak i u formi radijske pričaonice, što samo pokazuje da su neke granice, ma koliko apstraktne i daleke bile, ipak prekoračive. U smislu hitre numeričke presude, ovo bi bilo 6 od 5. Pa neka ide život, kakav-takav, naš ili njihov.

Fotografije: HBO Adria