Kritika vikinškog spektakla „Severnjak“: Visokobudžetno posrnuće indi favorita
Ono što se dogodilo sa najnovijim filmom Roberta Egersa, njegovom trećom dugometražnom režijom i prvim izletom u A produkciju, simptomatično je i već toliko puta viđeno u prošlosti. Egers, reditelj nezavisnih favorita Veštica (2015) i Svetionik (2019), prihvatio je ponudu da režira visokobudžetni spektakl Severnjak koji je koštao između 70 i 90 miliona dolara (poređenja radi, Veštica je koštala 4, a Svetionik 11 miliona).
Miljenik Sandensa i Kana, Egers se našao u veoma delikatnom položaju: većini gledaoca na probnim projekcijama nije bilo jasno o čemu se u filmu radi, pa su producenti od reditelja zahtevali da premontira film i učini ga „narativno preglednijim“ i „konvencionalnijim“.
Ovaj zahtev je bio očekivan, ali suštinski potpuno nerazuman: Egers se proslavio svojim snolikim, atmosferičnim režijama punim jeze, klasična (očekivana) filmska naracija nije njegova jača strana i ono po čemu je prepoznatljiv. U želji da se udovolji ukusu prosečnog gledaoca, Severnjak je, doduše uz rediteljev pristanak i učešće, pretvoren u film koji jednim delom ima prepoznatljiv Egersov DNK, a drugim, većim, u potpunosti izneverava njegovu dosadašnju poetiku.
Iskreno, od Severnjaka sam puno očekivao: ono što sam prošlog vikenda video na velikom platnu me nije zadovoljilo, barem ne u meri da ovu Egersovu režiju doživim kao uspešan film. Nakon projekcija Svetionika i Veštice odmah sam znao/osetio da se radi o nekompromitovanim autorskim vizijama. Sa Severnjakom to nije slučaj. Rezutate sa svetskih blagani tek čekamo, postoji mogućnost da će Severnjak biti komercijalni pogodak (mada ne verujem da će se to dogoditi), ali što se dometa filma tiče: nešto u njemu ne štima.
Iako Egers i ovoga puta radi sa ključnim saradnicima, direktorom fotografije Džarinom Blakšeom i montažerkom Luiz Ford, Severnjak ostavlja utisak filma koji nikako ne može da pronađe svoju potpornu tačku. Da li je u pitanju art-haus ekstravaganca ili akcioni epik za široke mase? Egers pokušava da sedi na dve stolice, ne uspevajući da pogodi centar nijedne od postavljenih meta.
Scenario filma je zasnovan na prastaroj skandinavskoj legendi o Amletu, koja je kasnije postala nadahnuće Šekpiru za njegovu čuvenu tragediju Hamlet, verovatno najpoznatije književno delo ikada napisano. Severnjak u 136 minuta ispreda epsku priču o vikinškom princu (glumi ga Aleksander Skarsgard, švedski glumac sa njujorškom i stokholmskom adresom, poznat po serijama Prava krv i Nevine laži, kao i filmu Legenda o Tarzanu) čiji je glavni životni cilj da osveti zversko ubistvo oca Aurvandila (Itan Houk, u kraćem pojavljivanju) i izbavi majku Gudrun (Nikol Kidman, koja je glumila Skarsgardovu suprugu u Nevinim lažima) iz kandži krvoločnog ujaka Fjelnira (Kles Bang, Danac iz nagrađivanog filma Skver, ne tako davno primećen i u Bi-Bi-Sijevoj mini-seriji Drakula).
U tome će mu pomoći Olga (krupnooka Anja Tejlor-Džoj, proverena Egersova saradnica iz Veštice i jedna od vodećih mladih glumica koju smo nedavno gledali u Daminom gambitu i Prošle noći u Sohou), ruska robinja koja je spremna na sve kako bi povratila svoju slobodu. Viljem Dafo i Bjork (ili kako bi Žan Klod van Dam izgovorio – „Bdžork“) navedeni su kao deo glavne glumačke podele, iako imaju male uloge – verovatno je njihovo učešće reducirano tokom nametnutih izmena (bilo bi zanimljivo videti rediteljevu prvobitnu verziju filma – verovatno je trajala preko tri sata), ono što je od njih ostalo je veoma, veoma malo, svedeno gotovo na kameo pojavljivanja. Kejt Diki, uz Tejlor-Džoj još jedno poznato lice iz Veštice, prošla je još gore – potpuno je isečena iz filma, ili je njeno pojavljivanje toliko kratko da nisam uspeo da je prometim.
U vizuelnom pogledu, film je pun pogodak. Nova saradnja Egersa i Blakšea je rezultirala još jednom prelepom noćnom morom po kojoj se razlivaju krv, sneg i lava. Tu nema greške. Ono što smeta je gotovo potpuno linearna priča na koju je „prikačeno“ nekoliko veoma bizarnih digresija (uključujući tu kratko i besmisleno pojavljivanje islandske dive Bjork – koja je u film uspela da ubaci i ćerku). Amletova motivacija je jasna od samog početka i taj lik ne poseduje dubinu i ambivalentnost koje krase glavne junake prethodnih Egersovih filmova. Istina, Skarsgard je ovde u punoj fizičkoj snazi i sjajnoj kondiciji, vidi se da mu je stalo da „zagrize“, pa je time veća šteta što mu scenario to nikako ne dozvoljava.
Uloga Anje Tejlor-Džoj je sva u dijalogu (engleski sa izuzetno iritirajućim ruskim akcentom), lišena je misterije i podređena muškom protagonisti, razočaravajuće svedena na kombinaciju ljubavnog interesa i dame u nevolji. Bang je pojavan i glumački raspoložen, mada ga nema dovoljno, dok je Kidmanova efektna samo u početnom delu – njen lik je mogao biti izuzetno zanimljiv, ali je ta šansa protraćena (što postaje bolno očigledno u sceni u kojoj se majka i sin, nakon mnogo godina razdvojenosti, konačno sreću oči u oči).
Severnjak je jedan veoma butalan film, što samo po sebi ne mora da bude loše, ali ta brutalnost deluje veoma usiljeno, kao da je Egers svaki put kada nije znao šta i kako dalje od tima za specijalne efekte tražio da mu naprave još odsečenih glava i udova. Suzdržanost po kojoj se Veštica izvojila iz mora horora je netragom nestala, dok primat preuzima raspojasana mahnitost. Po tome je Severnjak sličan Svetioniku, s tim da je prethodni film bio znatno usredsređeniji – iza sve te histerije bilo je smisla.
Egers u novom filmu juri iz jedne scene masakra u drugu, tako da veoma brzo sve to krvoproliće postane samo sebi svrha. Ima tu one prekrasne jezovite egersovske atmosferičnosti, mada samo u tragovima – a i kada je ima ne uklapa se sa ostatkom filma. Kako Severnjak odmiče, postaje sve luđi i luđi… ali ne na dobar način. Sama završnica je toliko prenaglašena da ostavlja utisak parodičnosti.
Iako aktivno učestvuje u promociji filma, na šta je sigurno i obavezan po ugovoru, Egers u intervjuima pokazuje određenu suzdržanost, uz konstantaciju da verovatno više nikada neće raditi jedan ovako skup film. Što je budžet veći, reditelju je teže da sačuva svoju viziju. Egers je lekciju naučio na teži način, baš kao svojevremeno i Dejvid Linč sa Dinom.
Sledeći Egersov filmski projekat je trebalo da bude rimejk Murnauovog Nosferatua (sa Dafoom i Tejlor-Džoj u nosećim ulogama), ali se čini da od toga ipak neće biti ništa. Imajući u vidu da ćemo se načekati do sledeće Egersove režije, iskoristite priliku i pogledajte Severnjaka na velikom platnu. Bez obzira na sve mane (a ima ih!), to definitvno jeste film koji treba iskusiti u bisokopu: samo je veoma važno da prvo svedete očekivanja na razumnu meru.
Fotografije: Universal Pictures