„Liga pravde Zeka Snajdera“: Sa verom u moć drugog pokušaja

Pišu: Đorđe Bajić i Zoran Janković

Pritisak obožavalaca je urodio plodom; svemoćni Warner Bros, združen u toj misiji sa kanalom HBO/HBO Max, pružio je reditelju Zeku Snajderu priliku da gledaocima predstavi svoju montažu, odnosno, svoju doradu i viđenje filma Liga pravde koji je izvorno, u dvosatnoj verziji, a nakon što je rad na ovom superherojskom spektaklu od Snajdera peruzeo Džos Vidon, prikazan u bioskopima 2017. godine. Dosta toga je dosnimljeno i preuređeno, dobilo se na gabaritu, te je Snajderova konačna verzija narasla do čak četiri puna sata trajanja. Oni koji su godinama priželjkivali ovu verziju, a ima ih mnogo, sada su u prilici da film pogledaju na striming platformi HBO GO i provere da li je čekanje vredelo i da li se lobiranje isplatilo, to jest da li je drugi pokušaj popravio loš utisak koji je pre četiri godine ostavila bioskopska Liga pravde ili je, pak, reč samo o samosvrsishodnoj ekstravaganci i skupom marketiškom triku. O svemu tome su divanili naši dežurni filmski kritičari, Đorđe Bajić i Zoran Janković.

Zoran: Mislim da je u ovom slučaju ključno pitanje sledeće: Šta smo tačno dobili ovo novom verzijom četiri godine starog filma? Rekao bih, uz ogradu da me superherojske priče slabo dotiču, da se Liga pravde Zeka Snajdera mirne duše može podvesti pod onu zgodnu krilaticu „more of the same“, iliti, po srpski: „više istoga“. Dakle, sve ono što nije valjalo u prvobitnoj Ligi pravde ne valja ni u novoj – samo u većoj meri, sa više neumerenosti, sa više sigurnih zahvata, sa više oslanjanja na učinkovitost VFX ukrasa, sa više halabuke, sa više razmahanosti – a sve to sa jednako malo smisla i filmske samosvojnosti. Ti se, Đorđe, pretpostavljam, ne bi saglasio sa time?

Đorđe: U pravu si, Zorane. Ne bih. Što se mene tiče – čekanje se isplatilo… sa kamatom. Istina, nisam očekivao ultimativno filmsko remek-delo, i to nisam ni dobio, ali Snajderova vizija mi je veoma prijala. Dopao mi je epski zamah i uživao sam u neumerenostima, svestan da je ovo, pre svega, jedan veliki bučni superherojski film – a uz takav film ide i sve ono što nam je Snajder tako obilno servirao. I na kraju ove prve runde, najvažnije od svega: nimalo mi nije žao ta četiri sata utrošena na gledanje nove verzije manje-više poznate priče. Snažna doza eskapizma mi je bila potrebna i Snajdermen ju je isporučio. Jeste malo preterao u samoj završnici (svi ti krajevi!), ali mu i to opraštam. Vidi se da mu je srce bilo na pravom mestu, što je i ključno.

Zoran: Meni je baš zasmetalo što su vidljivi šavovi spoja. Bolno je očigledno gde je ubacivan novi ili proširivan postojeći materijal, a da, pritom, nisam uočio ništa upečatljivo što bih mogao da označim kao novo/sveže autorsko viđenje (naravno, autorska titula, po mom sudu, i ne ide uz Snajderovo ime, budući da je on tek izvođač, skupih, rediteljskih radova). Zato me zanima šta to sveže i prevratničko, a autorski osobeno, poštovaoci i obožavetelji Snajderovog lika i dela (a očito ih ima podosta!) mogu da prepoznaju i cene u ovako rutinski postavljenom radu, tj. konfekcijskom proizvodu na superherojske teme.

Đorđe: Ako mene pitaš, a pitaš me, superherojski filmovi se i ne gledaju da bi se u njima pronašlo nešto revolucionarno novo i sveže, a pogotovo ne treba očekivati onaj osbobeni autorski pečat kakav poseduju, na primer, jedan Linč ili Almodovar. Oni su zabava, oni su hamburger u Mekdonaldsu. Što sve ne mora da bude loše. Filmove gledamo iz različitih pobuda, a supeherojski spektakli su tu kako bismo na dva ili (još bolje) četiri sata zaboravili na stvarnost oko nas, stvarnost koja nas tako često žulja i steže. Snajder ovde ne pretenduje na premijeru u Kanu ili na osvajanje Oskara, već želi da nas zabavi i to radi na jedan domaćinski i promišljen način. Vidi se da zna šta radi i film, za razliku od ranije verzije, ne deluje zbrzano i okrnjeno. E, sad… Da li će se to nekom dopasti… To je već drugo pitanje. Ali u okvirima zadate teme – ovo je pun pogodak.

Zoran: Posebno mi je bilo zanimljivo da pratim do koje je mere ovaj blokbaster nakon prepakivanja dobija odlike modaliteta televizijske serije. Brzo me je ophrvao utisak da mi ovde, zapravo, gledamo komprimovanu seriju pod izgovorom filma. To zamešateljstvo dodatno zbunjuje ako se ima u vidu da bi novom emiteru u smislu plasmana i prestiža svakako više odgovarala serija nego film gotovo pa mamutske minutaže.

Đorđe: U redu, i šta je tu problem? Superherojski filmovi se već duže vreme sve teže mogu posmatrati kao celine za sebe, već ih treba gledati kao deo „veće slike“. Tako radi Marvel, tako radi i Di-Si. Meni je to sasvim u redu. Za gledanje Lige pravde Zeka Snajdera jeste potrebno predzanje – ako ništa, bar da se pogleda Betmen protiv Supermena: Zora pravednika (2016), na koji se radnja Lige direktno nadovezuje, a ne bi bilo loše ni podsetiti se Čoveka od čelika (2013) i Čudesne žene (2017), te Odreda otpisanih (2016). To, po meni, samo povećava uživanje, ne smanjuje ga.

Zoran: Mučio me je i utisak da mi ovde zaista nismo dobili novo viđenje tog superherojskog sveta, odnosno, da se Snajder i ovde, iako mu je pružena prilika za nešto odvažnije i inovativnije, držao zicer-sigurnih rešenja i tih silnih, poodavno već, istrošenih tropa u filmskom predstavljanju tog superherojskog sveta i etosa.

Đorđe: Snajder je samo završio film onako kako ga je oduvek i želeo. Ne zaboravi razlog zbog koga se povukao sa snimanja i postprodukcije Lige pravde – nakon samoubistva njegove dvadesetogodišnje ćerke, Snajder je napustio projekat kako bi se u potpunosti posvetio svojoj porodici i ublažio posledice tragedije. Sada, kada je dobio novu priliku, vratio se Ligi pravde, kompletirao je baš onako kako je prvobitno zamislio i posvetio je svojoj pokojnoj ćerki. Meni je to sve veoma dirljivo.

Zoran: Na kraju, izrazito mi je drago što se napokon pokazalo da je publika ipak barem povremeno kadra da izbori ono što je zbilja po ukusu i pri srcu i instinktu, ali, kao i u slučaju Čudesne žene 1984 (da ne pominjem one odocnele Nove mutante), i dalje nismo dobili uverljiv odgovor na pitanje koliko ima smisla i rezona, mimo potencijalne zarade, naravno, posle Filipsovog Džokera, i dalje praviti i nuditi ovakve superherojske spektakle potrošnog šnita.

Đorđe: Novac pokreće filmsku industriju i dok supeherojski filmovi budu gledani – biće i snimani. Tu nema dileme. Meni oni ne smetaju. Ima ih boljih i lošijih, što je i normalno, a Liga pravde Zeka Snajdera, spada u „gornji dom“. Liga pravde je od početka i trebalo da bude pre svega polazište za  nove Di-Sijeve junake: Akvamena, Fleša i Kiborga. Prvi je 2018. godine dobio svoj (prilično dobar) film, a druga dvojica su „nestala sa radara“ iz prostog razloga što u prvobitnoj verziji filma nisu ostavili jak utisak. To je ispravljeno: Snajder im je sada dao više prostora i glumci koji tumače ove likove, Rej Fišer i Ezra Miler, pokazali su šta sve mogu i osvojili simpatije. Di-Sijev filmski univezum ponovo deluje razgranato i živo, i iako je Marvel i dalje u velikoj prednosti, Liga pravde Zeka Snajdera jasno signalizira da postoje uslovi za renesansu.

Fotografije: Warner Bros/HBO Adria