Muke moje niko ne zna, niti kome pričam ja…: Kritika filmova „Respect“ i „Minamata“

Dok čekamo da ovdašnji ambiciozni biopik (biografski film) Toma, naravno o Tomi Zdravkoviću, premijerno prikazan prošlog meseca na filmskim festivalima u Sarajevu i Nišu, stigne i pred bioskopsku publiku, imamo već par uzoraka za uzimanje mere ovogodišnjoj filmskoj godini u tom joj rukavcu.

Naime, deo aktuelnog repertoara bioskopa u Srbiji su i biopici o Areti Frenklin i (Vilijamu) Judžinu Smitu, dve značajne figure i kulture i društvenog aktivizma druge polovine dvadesetog veka. Pa da na ta dva konkretna uzorka vidimo da li su autori uspeli da pregrme tu golemu prepreku – kako, prateći konvencije narativnog filma, pa još i faktografski prilično strogo određenog, sačiniti uverljiv i upečatljiv filmski prikaz života neosporno nekonvencionalnih osoba.

• Respect

Sudeći po onome što ovaj film donosi, moraćemo još malo da čekamo na goreopisan san filmofila, jer Respect, solidan, korektan i znalački sročen i skockan film, ipak ostaje nepokolebljivo ukorenjen u konvencije tog profila filmova. Autori insistiraju na preglednosti i komunikativnosti, i to je neporecivo legitiman naum, koji, pak i avaj, za posledicu ima i prilično ravan i srednjački film na dovoljno poznate teme i biografske stavke, uz to, u dobroj meri svodeći priču o kraljici soul-zvuka na ono mnogo puta viđeno u sličnim ranijim pokušajima u pričama o drugim zvezdama te ere i sličnih polazišta i ishodišta.

Tu su nerazumevanje porodice, despotski strog i isključiv otac, brzopleto vezivanje za muškarca sa očitim problemom kontrole besa i alfamužjačkih očekivanja od samih sebe, problemi sa drogom/alkoholom, neophodan sunovrat pre ponovnog, a zasluženog povratka na vrh, gle čuda, ovog puta sa pronađenim smislom i rezonom opstanka i bivanja…

Respect nudi sve to, doduše, uz obilje dobre i dobro u film inkorporirane muzike, uz posebnu pažnju posvećenu genezi nekih od krunskih pesama koje su napokon, posle desetak nedovoljno primećenih albuma, vinule Aretu Frenklin put prve lige, kao i uz iznenađujuće zrelu ulogu Marlona Vajansa, mahom prepoznavanog kao vrsnog TV komičara… Dženifer Hadson, kako kažu izabrana za ovu rolu uz amin same Frenklin, je standardno dobra, ali ne i odlična, dok se mora izraziti pohvala što pesme te istinske dive izvodi svojim glasom, čvrsto okrenuvši leđa čak i samoj ideji pukog mimetizma.

Mada se ubrzo pročulo da u filmu fali dosta toga faktografski relevantnog iz života glavne junakinje, ovo je, sveukupno gledano, zadovoljavajući film neprikrivenog glavnotokovskog pečata, što na kraju daje dostojanstven rad ali i postavlja pitanje da li je Frenklin ipak zaslužila nešto odvažnije i nesvakidašnje.

• Minamata

Gotovo istovetan utisak ostavlja produkciono ipak vidno svedeniji film o čuvenom i cenjenom fotografu Vilijamu Judžinu Smitu, zaslužnom, između ostalog, i za razotkrivanje jednog od najilustrativnijih i najznakovitijih ekoloških skandala ne samo u istoriji savremenijeg Japana. Minamata pred naše gledateljstvo stiže sa dodatnom, dvojakom preporukom – reč je o jednom od poslednjih filmskih rola u ovom kratkom međuvremenu u Holivudu temeljno izbrisanog i apstrahovanog Džonija Depa, ali i ostvarenju koje je značajnim delom snimljeno upravo u našoj zemlji. To jesu dva sasvim validna aduta, ali dosta brzo tokom gledanja ovog filma stiče se bespovratan i snažan utisak da je ovo suštinski valjan, ali ipak i film osetnih ograničenja.

Slično kao i u gore pojašnjenom Respect-u, i u Minamati ključni autori ipak oprezno biraju da detaljno opišu krunske situacije nego da navedu gledaoce da ih uz pomoć asocijacija i aluzija domaštaju, i na intelektualnom, i na planu emocija. Na dobitku su tu, međutim, oni koji cene razložne mejnstrim biopike koji ne skreću mnogo sa tog očito strogog i strogo ušorenog puta. Na dobitku će biti i pobornici i ljubitelji mega-acting pristupa (ciljano naglašene glume najčešće oskarovskih pretenzija), za šta se ovde postarao, a ko drugi no Džoni Dep, evidentno silno voljan da pobegne od onog iritantnog manirizma na koji je uludo utrošio bezmalo dve decenije svog životnog i glumačkog puta.

I  da ponovimo – ni ovde nema razloga za strogost, ovo su zdravi i pravi glavnotokovski filmovi, i kao takvi su neophodni deo kičme svake iole promišljenije repertoarske politike, a, sami po sebi, takvi kakvi već jesu, pružaju dovoljno faktografske pomoći onima koji površnije poznaju životopise ovo dvoje zaslužnika.

Naslovni kolaž: Universal Pictures/Vertigo Releasing