Najstrašniji domaći film slavi 40. rođendan i i dalje plaši jer je uvek aktuelan

Epidemija koja bukti i zahvata sve pred sobom. Država koja pokušava sve da sakrije i škrtari na informacijama. Ljudi koji sve to prihvataju poprilično olako, a mnogi pokušavaju i da profitiraju od svega. Mislili ste da je ovo još jedan tekst o prethodnih par godina, ali u pitanju je samo” prepričavanje filma Variola vera koji ovog leta navršava 40 godina od svoje premijere.

Po uvek nepotpunim, škrtim i neproverenim informacijama koje možete naći na sajtu imdb, 9. jula 1982. je bila svetska premijera čuvenog filma o epidemiji velikih boginja iz 1972. godine koji stoji u vrhu horor produkcije naše kinematografije. Dobro, to nije kod nas ikad bio nešto razgranat žanr, zbog čega se on nikad nije mnogo ni merio sa drugim domaćim ostvarenjima, ali je zato britanski časopis Sight & Sound uvrstio Variolu veru u top 100 filmova strave i užasa svih vremena.

Kako je Goran Marković jednom prilikom rekao, on je želeo da napravi relativno vernu rekonstrukciju događaja iz decenije pre toga, sa nekoliko izmena u faktografiji i preradama stvarnih ličnosti. Sam istorijski fogađaj je iz 1972. godine u kom je Albanac iz Đakovice Ibrahim Hoti, doneo virus velikih boginja, nakon kog su zaraženi ljudi i nakon kog je u Beogradu napravljeno osam zvaničnih karantina koji su dobro čuvani. U filmu zaista i vidimo Albanca koji u užasnom stanju biva prevezen u bolnicu „Dragiša Mišović” gde kreću nova zaražavanja i karantin. Naravno, koristeći vešte trikove, masku i zombirane bolesnike pod boginjama Marković se malo više zaigrao i napravio je horor zbog kog su mnogi od nas spavali sa upaljenim svetlom.

Kažem zaigrao jer bez obzira na svu stravu i užas, Markovića je više zanimalo pričanje o sistemu koji se urušava iznutra kao i ismevanje našeg mentaliteta. To stoji i postoji u filmu naravno, ali do toga dolazite tek kad krenu da se ljušte slojevi, da ne kažem kraste od strašnih boginja. Tako da ako ste se oduvek divili karpenterskoj zloćudnoj atmosferi zatvorenih ljudi u jednoj prostoriji, ona se možda desila slučajno.

Sam fim je bio bioskopski hit i imao je veliku gledanost što je bio povratak, makar u bioskopsku formu za Markovića, jer je njegov prethodni film Majstori, majstori, koji danas svi prepoznajemo kao kultni klasik, bio krajnje nepopularan kad se pojavio i imao je slab bioskopski život. Variola vera se u svom središtu fokusirala na sudbine lekara i pacijenata, zatvorenih u karantinu. Kroz spoj horora, drame i svakodnevnog humora, razotkrivena su sva lica i naličja sitnih duša ali i herojskih podviga. S tim što ni negativci nisu bili kao iz crtanog filma već prosto jadni i mali ljudi poput upravnika bolnice kog je tumačio Rade Marković, kao što ni heroji nisu bili karikaturalni kao iz nekog partizanskog filma, poput doktorki koje su tumačile Dušica Žegarac ili Varja Đukić. Rade Marković je uleteo u tu ulogu pred sam početak snimanja i napravio fantastičnu ulogu. Upravnika bolnice je trebalo da igra drugi glumac koji je naspustio ceo projekat, jer kako je Goran Marković to posle pričao, nije želeo više da glumi Nemce. Rade Marković je očinski učinio sinu i uleteo u film ali i u istoriju velikih filmskih negativaca domaće kinematografije.

U toj celoj celoj frci, simpatije odnose čuveni i uvek pripiti doktor Grujić, jedna od najvećih kreacija Radeta Šerbedžije na filmu, kao i niz sporednih likova od kojih mnogi i nisu glumci, kako to obično biva u ranoj fazi filmova Gorana Markovića. Sam Šerbedžija izgovara jednu od najvulgarnijih replika domaćeg filma koja se primila u narodu, a koju je posle i Rambo Amadeus semplovao u pesmi posevećenoj filmu ali i ložaču Miletu kog nije zaobišla Variola.

Glumačkoj postavi sa sjajnim minijaturama pridružio se i Erland Josefson, čuveni švedski glumac kog znamo iz Bergmanovih radova Fanny and Alexander i Scenes from a Marriage, dok je tu bio i „jugoslovenski Nemac” Petar Karsten sa maskom preko glave, kom je jezivi glas iz bureta pozajmio Mihajlo Viktorović. Ipak i pored Variole i svega, glavni negativac je oličen u sjajnoj epizodi Aleksandra Berčeka, magistra koji koristi sve ovo što se dešava da se probije u svojoj političkoj karijeri. U poslednjoj sceni vidimo da frula koju je Albanac doneo u Beograd, završava u njegovim rukama, tako da je štafeta preneta i bolest je našla svoj način da se proširi.

Što se tiče ličnih percepcija ovog horora, sigurno svako od nas ima neki svoj „upiškio sam se u gaće” momenat. Moj nema veze sa boginjama, hororom i mrakom, već potpuno suprotno, sa suncem. Za mene najstrašnija scena se dešava na kraju kad Bogdan Diklić umre zbog toga što je zaspao na suncu sunčajući se, što me je obeležilo kao klinca i upozorilo da nikad ne smem da zaspim na suncu.

Variola vera je film nikad aktuelniji evo već drugu godinu, jer… pa svi znamo zbog čega. Međutim, i pored toga, nešto se ne sećam da su ljudi pohitali da ga gledaju kad je izbila korona. Verovatno je dovoljan horor bio da pogledaju vesti, pročitaju novine ili jednostavno bace pogled kroz prozor.

Naslovna fotografija: Variola vera/Imdb Screenshot