Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

„Nije vreme za umiranje“: Spektakularni oproštaj od Krejgovog Džejmsa Bonda

AUTOR: Đorđe Bajić 12 Oct, 2021
„Nije vreme za umiranje“: Spektakularni oproštaj od Krejgovog Džejmsa Bonda

Već znate kako to ide… Sve što ima početak, ima i kraj. Tako je došlo vreme da se oprostimo od Danijela Krejga u ulozi Džejmsa Bonda, prvog plavokosog tajnog agenta 007 i, još važnije, glumca za vreme čije „vladavine“ je ovaj nepresušno popularni šezdesetogodišnji filmski serijal doživeo najkrupnije promene. Pet filmova i petnaest godina kasnije, ovih oktobarskih dana smo u prilici da Krejga po poslednji put gledamo kao Bonda.

Nije vreme za umiranje (ironičnog li naslova u ovo kovid vreme!), dvadeset i peti film u serijalu (ako računamo samo „zvanične“ filmove iz kojih stoji Eon Productions, a dvadeset i sedmi ako dodamo i dve „nezvanične“ adaptacije), trebalo je da stigne u bioskope pre gotovo pune dve godine, u novembru 2019. godine, ali je premijera više puta odlagana: prvo zbog promene reditelja (Keri Džoži Fukunaga je zamenio Denija Bojla), a onda zbog pandemije.

Da li se toliko čekanje isplatilo? Odgovor na to pitanje nije jednostavan. Sa jedne strane, Nije vreme za umiranje je čistokrvni bioskopski film, spektakularan i „veći od života“, te ga svakako vredi iskusiti onako kako je i zamišljeno: na velikom platnu. Uz to, Krejg je ovim filmom dobio prigodan i spektakularan oproštaj od lika kojeg je otelotvoravao deceniju i po, njegovo viđenje Bonda je zaokruženo sa stilom i sa doslednošću koja poslednjih pet filmova čini jednom celinom koja ima početak, razradu i kraj.

Sa druge strane, ova „labudova pesma“ je svakako preduga (163 minuta je do sada najduže trajanje u istoriji serijala) i previše melodramatična za svoje dobro (dijaloške razmene Džejmsa i njegove izabranice su, naročito u drugoj polovini filma, toliko nezgrapne da je teško poverovati da je na scenariju radila i Fibi Voler Bridž). Po dometu, a gledano u okvirima Krejgove „vladavine“, Nije vreme za umiranje je ni tamo, ni ovamo: najnoviji naslov je svakako bolji od Zrna utehe i Spektre, ali primetno zaostaje za privim i trećim filmom (Kazino Rojal i Skajfol).

Prvi segment novog filma počinje flešbekom u čijem središtu je mlađana Madlen Svon i u kome se, na „mala vrata“, uvodi glavni negativac Lucifer Safin (efektno i napeto, osvežavajuće hororično – što i ne čudi imajući u vidu da Fukunagi to ide od ruke), da bi se radnja ubrzo prebacila u vreme neposredno nakon događaja opisanih u Spektri (2015): Bond je u zasluženoj penziji i uživa u društvu Madlen (Lea Sejdu – prva i za sada jedina „Bondova devojka“ koja je imala centralnu ulogu u više od jednog filma, a tek druga koja je postala „gospođa Bond“).

Sve deluje idilično dok naš junak ne odluči da posluša savet svoje supruge i poseti grob Vesper Lind, žene koja mu je mnogo značila i koju je izgubio u događajima opisanim u filmu Kazino Rojal. Tada se poseta drevnom italijanskom gradu Materi pretvara u akcioni spektakl začinjen izdajom… Pet godina kasnije, penzionisani Bond lenčari na Jamajci, sam i naizgled ostavljen od svih – što se menja kada ga poseti stari prijatelj, CIA agent Feliks Lajter (Džefri Rajt). Ispotavlja se da je svet još jednom u opasnosti i da može da ga spase samo jedan čovek… Naravno, taj čovek je Bond. Džejms Bond.

Prva polovina filma Nije vreme za umiranje odlično funkcioniše: uzbudljiva je i zabavna, a uz to smo u prilici da glavnog junaka sagledamo iz relativno novog ugla: Bond je sada otpadnik čije je mesto (i broj!) u obaveštajnoj službi zauzela tamnoputa opasnica koja misli da je bolja od njega (Lašana Linč kao Nomi, kočoperna agentica MI6). Bond više nije siguran gde pripada i kome može da veruje, pa se, bez obzira na reskir, vraća u špijunsku igru. Naredni segment se odigrava na Kubi, a u tom delu filma se, prigodno,  pojavljuje i prekrasna Ana de Armas u ulozi Bondove pomoćnice Pandore (seks izostaje – možda zato što za razmenu telesnih tečnosti nije bilo vremena, a možda i zato što Bond ne može da zaboravi Medlin – procenite sami), da bi se kulminacija odigrala na otvorenom moru, uzburkanom i opasnom, a sve to u opravdanoj nameri da se Bond dodatno motiviše i pripremi za veliko finale.

Nakon prva dva čina (Italija i Kuba), film počinje da gubi na momentumu. Demaskiranje glavnog negativca (nedovoljno iskoriščeni Rami Malek kao Lucifer Safin) stiže prekasno, a film, bez obzira na epsko trajanje, ne uspeva da Bondovom nemezisu udahne dovoljno dubine. Naslov filma poručuje da nema vremena za umiranje, a ispostavlja se da nije bilo vremena ni za razradu glavnog negativca – Malek se batrga koliko može, mada ne uspeva previše u nameri da se nametne kao neko od koga treba da strepimo.

Mads Mikelsen i Havijer Bardem su bili bolji i to je rezultiralo boljim filmovima. Malek je, paradoksalno, najbolji u početnom flešbeku tokom koga sve vreme na licu nosi masku. Kristof Valc reprizira ulogu Blofelda, s tim da njegovi glumački potencijali takođe ostaju neiskorišćeni, u čemu ne pomaže ni nategnut scenario koji se oslanja na previše proizvoljnosti i koincidencija. Rejf Fajns (M), Naomi Haris (Manipeni), Ben Višo (Kju) su tu kontinuiteta radi, mada su svakako mogli biti i uposleniji.

Nakon izuzetno melodramatičnog segmenta u Norveškoj koji film boji čudnim nijansama (treći čin), radnja se prebacuje na ostrvo smešteno između Japana i Rusije (četvrti čin) kako bi se jednom i zasvagda sve razmrsilo. Iskreno, moglo je sve to bolje i elegantije. U nameri da se štikliraju očekivana opšta mesta, uključujući tu i obaveznog ludog genija sa mračnom prošlošću koji se zarekao da će uništiti čovečanstvo, film u trećem i četvrtom činu povremeno sklizne i u nenamernu parodiju, a posebno su nevešto sprovedene u delo scene u kojima se pojavljuje lik koji se zove Matilda (više od toga ne smem da otkrivam, ali svi koji su film pogledali znaće o kome se radi).

Dogodi se i ono nedopustivo – Fukunaga ne uspeva da održi kontrolu i film u drugoj polovini na mahove postaje zamoran za gledanje, što je zaista veliki greh kada je u pitanju produkcija poput ove. Ipak, u konačnici, ako ponuđeno pre svega posmatramo kao oproštaj od Krejga i pripremu terena za sledeću eru, Nije vreme za umiranje može da prođe, tim pre što na relativno dostojanstven način zaokružuje priču plavog Bonda koji je sada definitivno i neopozivo penzionisan.

A šta sledi u narednom filmu… E, to je ono što je ključno i o tome ćemo, nadam se, diskutovati na ovom istom mestu kada za to dođe vreme. Mogućnosti su neograničene, a neke od njih deluju veoma uzbudljivo. Krejgu naklon i večna slava. Vreme je da se krene dalje.

Fotografije: Universal Pictures/MGM

Najčitanije

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…

Najnovije - Kultura

Izložba „Šuma i zvezde“ Frančeska Amorozina

Izložba Šuma i zvezde Frančeska Amorozina biće otvorena 18. oktobra u 18.30h u galeriji Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu…

Nemi pesnik: Nova nada novosadske muzičke scene

U inat vremenu u kojem je sve manje poeta a sve više tekstopisaca i kopirajtera Nemi pesnik odlučio je da…

Klišei iz romantičnih filmova koji su nam dosadili

Možda romantični filmovi nisu vaš omiljeni žanr, ali morate priznati da ste sigurno bar nekad pogledali neko takvo ostvarenje, bilo…