O fenomenu „VandaVizije“ – serija koja je vratila „super“ u „superherojsko“

Marvelova VandaVizija je serija o kojoj se ovih dana i nedelja najviše priča i piše. Ne samo da striming emiter Dizni+ u svojoj ponudi ima prvorazredni hit, već dobru gledanost prate sveopšte oduševljenje, beskrajne diskusije na društvenim mrežama i uglavnom veoma pohvalne i entuzijastične kritike. Jedno je jasno i treba da bude podvučeno: Marvelov filmski univerzum se sjajno prilagodio vremenu Kovida i uspešno se proširio na televiziju/striming. Plan o serijskoj ekspanziji, istina, zacrtan je i pokrenut mnogo pre pandemije – godinama unazad u svekolikoj ponudi nalaze se više ili manje uspešne serije rađene po Marvelovim stripovima (Agenti Šilda, Agent Karter, Derdevil, Džesika Džouns, Panišer, Luk Kejdž…), ali nijedna od njih nije bila ovoliko primećena i hvaljena kao što je to danas slučaj sa VandaVizijom. Nijedna nije bila toliko revolucionarna. U trenutku kada se bioskopi očajnički bore za opstanak i kada se veliki studiji uglavnom ne usuđuju da kino-distribuciju puste svoje najveće adute (tu uključujući, naravno, i superherojske spektakle – najskuplje i najširoj publici najprimamljivije od svih blokbastera), prelazak Marvela na male ekrane se pokazao kao pun pogodak i ovaj potez, iz današnje perspektive, deluje gotovo proročki.

Čak i ako ostavimo po strani komercijalnu uspešnost, koja je svakako veoma važna, tu su drugi aspekti koji govore u prilog tome da je VandaVizija pogodak u centar mete. Format striming serije se pokazao kao veoma pogodan za igrani sadržaj zasnovan na stripu. Dužina trajanja devet epizoda VandaVizije nije fiksirana na neku određenu minutažu, već je varirala od 30 do 50 minuta – sve u zavisnosti od narativnih potreba (forma je prilagođena sadržaju, a ne obratno). Kreatorka serije Žak Šejfer i njen scenaristički tim su tako imali slobodu da osmisle i raspodele priču onako kako su želeli, bez potrebe da paze na minutažu, što je i odgovaralo konceptu po kome svaka od početnih epizoda predstavlja omaž nekom od klasičnih američkih sitkoma (Ja volim Lusi, Šou Dika van Dajka, U naručju veštice, Porodica Brejdi, Porodične veze…). Već je opštepoznatno da VandaVizija donosi svojevrsni istorijat razvoja sitkoma porodične tematike, od crno-belih početaka 50-ih godina prošlog veka, pa sve do svežijih primera kao što su Malkolm u sredini i U kancelariji. Ovaj pristup je oneobičio i osvežio poznatu superherojsku formulu, što je svakako još jedna od prednosti i kvaliteta ove popularne serije.

VandaVizija u svom narativnom jezgru ima veoma zanimljiv meta-koncept: dvoje junaka dobro poznatih iz ranijih Marvelovih filmova, Vanda Maksimof (Elizabet Olsen) i Vizija (Pol Betani), postaju akteri prividno idiličnog života za koji se, kako priča odmiče, ispotavlja da je produkt magije. Samo, šta je tu obmana a šta je (filmska) stvarnost? Ko stoji iza svega i kako to da je Vizija ponovo operativan kada smo prisustvovali njegovom uništenju u blokbasteru Osvetnici: Rat beskraja? Serija se od samog crno-belog početka do spektakularnog CGI kraja u boji veoma vešto poigrava ovim konceptom, postepeno gradeći misteriju i uvodeći nove likove i perspektive. Sve je to sprovedeno u delo na jedan veoma zabavan i uglavnom veoma inteligentan način, vidi se promišljanje i uživanje u „slaganju kockica“. Iako i VandaVizija, kao i svaka serija, ima svoje uspone i padove (flešbekovi u Sokoviji su, na primer, preterano patetični), konačni utisak je izuzetno povoljan, što ne čudi imajući u vidu da nam je u ovoj seriji ponuđeno ono najbolje od Marvela, a to su šarenilo, spektakularnost i melodrama (ovog puta začinjeni sa dosta humora). Naravno, treba imati u vidu da je VandaVizija prevashodno namenjena onima koji dobro poznaju Marvelov stripovsko-filmski univezum i radnju je teško pratiti bez predznanja, ali to je već odavno tako sa Marvelovim ekranizacijama – sve je povezano i isprepleteno, ugrađeno u jednu gigantsku superherojsku sagu kojoj se kraj ne nazire.

Uspeh VandaVizije se može tražiti i u odluci da se zaplet zavrti oko dva dobro poznata lika koja smo do sada (u ovim inkarnacijama) mogli da gledamo samo na velikom platnu. Vanda i Vizija su najširoj publici pre svega poznati po filmovima iz serijala Osvetnici u kojima su, kao i u nekim drugim naslovima iz Marvelovog univerzuma imali epizodne uloge. U VandaViziji skrajnuti likovi Vande i Vizije zauzimaju mesto u samom centru pozornice. Prethodni filmovi tako postaju neka vrsta pripreme za ono najvažnije – za narativni luk koji je plasiran u seriji i u kome Vanda i Vizija (tim redom) vode glavnu reč. VandaVizija je u svojoj biti film od 350 minuta podeljen na devet delova, s tim da ta podela nije mehanička već veoma funkcionalna i u službi razvoja i ritma same priče. Početak je kameran, smešten u okvire tipičnog sitkoma (jedna kuća i pet-šest likova). Kako epizode odmiču, serija dobija na epskom zamahu i u finalu se po spektakularnosti pribiližava Marvelovim bioskopskim filmovima. Ova gradacija je veoma lepo izvedena, postupno i sa stilom, sa merom inteligencije i finese koja nije svojstvena ovoj vrsti sadržaja. Sve to VandaViziju čini iznenađujuće revolucionarnom, što je zaista prijatno i dobrodošlo iznenađenje. Ono što je trebalo da bude rutinski pokušaj spinofa u vidu serije, postalo je prvorazredni popkulturni događaj koji je, u vremenu hibernacije bioskopa, u živote gledalaštva doneo prekopotrebnu dozu filmske superherojštine i vratio Marvel u žižu.

Elizabet Olsen i Pol Betani su dobri glumci i sa njima nema greške: što im se da više prostora – sve su bolji. Ovo u slučaju VandaVizije posebno važi za Olsenovu čija je crvenokosa Vanda „izrasla“ u dopadljivu i višeslojnu junakinju koja sa lakoćom i poletom nosi priču. Naravno, Elizabet Olsen ima dragocenu pomoć u vidu pomenutog Betanija (kada budete u prilici, možda čak i na predstojećem FEST-u, pogledajte frišku dramu Ujka Frenk u kome ovaj britanski glumac maestralno tumači naslovnu ulogu), ali i drugih. Tejona Paris, Ket Denings i Rendal Park tumače likove koji su se i ranije pojavljivali u Marvelovom filmskom univerzumu, a tu je i Ketrin Han koja je još jednom dokazala i pokazala da je podjednako dobra i kao dramska glumica i kao komičarka. Reditelj Met Šakmen je radio na čitavom nizu hvaljenih i prestižnih serija (Igra prestola, Ljudi sa Menhetna, Uvek je sunčano u Filadelfiji, Momci…), a njegovo dvadesetogodišnje iskustvo sa različitim žanrovima ovde dolazi do punog izražaja: VandaVizija stalno balansira između ozbiljnog i komičnog – što nije lako, a što je ovde uglavnom veoma uspešno urađeno.

U najkraćem – Marvel i Dizni imaju hit. VandaVizija je pomerila granicu i napravila prostor za još sličnih serijskih projekata, tako da se granica između malog i velikog ekrana sve više briše. Uskoro pred gledaoce stižu još tri mini-serije u maniru VanadaVizije: Soko i Zimski Vojnik sa Entonijem Mekijem i Sebastijanom Stenom u naslovnim ulogama, Loki sa Tomom Hidlstonom i Oko Sokolovo sa Džeremijem Renerom. Mogućnosti su mnogobrojne i biće zanimljivo kako će se stvari razvijati tokom sledećih nekoliko godina, a VandaVizija će, uveren sam u to, biti upamćena kao serija-međaš koja je proširila Marvelov univerzum u jednom sasvim novom pravcu i pomerila granice superherojske zabave. Pratićemo razvoj situacije, biće zabavno.

Fotografije: Marvel/Disney +