POPreko o… „Inventing Anna” (Netflix)
Da li je svojom prvom, ličnom „kreacijom” za Netflix Šonda Rajms zapravo napravila mustru za mejnstrimašku seriju koja „striming platformu” odomaćuje kao „nacionalnu televiziju” čiji smo program, kao nekoć, pratili?
Suprotno (vašim) očekivanjima, ja sam veoma slabo upoznat sa matičnim scenarističkim radovima Šonde Rajms, koji su je učinili „100 miliona dolara vrednom za Netflix”, te o njenim „komunalnim proceduralima” poput Grey’s Anatomy, Station 19 i Private Practice znam samo koliko moram. Scandal, koji možemo tretirati kao „politički procedural” mi je delovao za par kopalja ispod onoga što mi je Sorkin nudio na sličnom terenu u West Wing, pa nisam ni pokušavao.
I, zapravo, „od Šonde Rajms” najbolje sam upoznat sa dve njene izvršne produkcije, How To Get Away With Murder, koju sam ljubio tokom prvih par sezona kao prilično zabavan pristup true crime istrazi, i Bridgerton, koji sam batalio posle par epizoda prezasićen činjenicom da se prevashodno radi o zabavi za liberalnije heteronormativne tetke.
Međutim, Šonda Rajms je ljuti i debeli (no pun intended) profesionalac. Ne treba mnogo uveravanja da se poveruje u priču da je ona skočila s mašine za trčanje čim je pročitala članak o nestašlucima lažne nemačke naslednice Ane Delvi (aka Ane Sorokin) i potrčala da (za 300.000 dolara) otkupi prava na ekranizaciju istih. Kao osnov za seriju, koju ovih nedelja gledamo na Netflix-u, poslužio je pomenuti članak Džesike Presler za magazin New York, dok je sama Džesika u seriji postala Vivian Kent koja piše za izmišljeni, „venitiferasti” Manhattan Magazine.
Skrojena pod (odbrambenom) devizom „Sve je istina sem delova koji su potpuno izmišljeni”, priča o Ani Delvi je po mnogo čemu idealna za Netflix (koji je u mnogim domovima (pa i srpskim) zamenio programe nacionalnih televizija), iako, paradoksalno, pruža baš onaj tip zabave koji bismo očekivali od kvalitetnog serijskog programa starih televizija.
Ona je osmišljena na atraktivnoj i istinitoj premisi (iz nekog razloga, „narod” je luđi za stvarima „baziranim na istinitim pričama”), bavi se bogatima, ima istragu u osnovi svoje dramaturgije, deluje kao da demistifikuje lopova, a zapravo nam na zadnja vrata ubacuje prototip modernog milenijalskog preduzetnika, pritajeno je propagandan (u ovom slučaju profeminističan tamo gde to nismo očekivali) i sve je to upakovano u dobro postavljenu i dinamičnu strukturu. Od (samo) devet epizoda. Koje lako postaju stvar o kojoj „sutradan” pričamo s kolegama i prijateljima ili polemišemo na svojim socijalnim mrežama, što je nekako sva poenta i najlakši put do uspeha za neku seriju. Znajući sve to, Šonda nije odstupila od „recepta” ni za milimetar.
Inventing Anna je priča koja, uprkos činjenici da sve vreme traži svoj početak, isti ima vrlo jasno i funkcionalno postavljen (trenutak kada Vivian odlučuje da napiše tekst) i vrlo jasan kraj (kada sud donese presudu o Ani). Unutar toga, Šonda nas je iskusno, „za sve Netflix-ove pare” provozala kroz živote bogatih, slavnih i naivnih, a stigli smo i do marokanskih hotela koje preporučuju Kardašijani, kao i jahti koje se vrte oko Ibice.
Dakle, novinarska, istraživačka, a zapravo detektivska potraga pokreće priču. Naša Vivian je u nemilosti matične novine (zbog nekog skandala sa neprovernim informacijama), te mi, hteli – ne hteli, navijamo za nju i njen trijumf. Naspram nje, isporučuje nam se zanimljiva, zabavna, iritantna Ana Delvi, navodna naslednica nemačkog bogatstva koja ima fiks ideju da u Njujorku, za tuđe pare, napravi neku vrstu fuzionog art-klub centra za bogate. Nju upoznajemo u zatvoru. Dakle, od početka znamo kako se priča završila.
Magija Šondinog „kreiranja” je u tome što nas kroz seriju flešbekova koji pričaju „kako je do toga došlo” neprekidno drži u nadi da to toga zapravo i nije došlo. I da kao i Vivivan, koja je „naš čovek na terenu”, i dalje imamo mrvu sumnje/nade da je Ana možda stvarno naslednica nekih para, debelo skrivenih u gangstersko-oligarsku skalameriju biznisa svoga oca. I njoj je, kao i nama, teško da poverujemo da je Ana „običan prevarant” iz ništa manje obične porodice.
Džulija Garner, kao Ana, je uprkos svom nagaženom akcentu, zbog koga su joj se mnoge kritike rugale, napravila odličan, uverljiv i zavodljiv portret žene koja je možda bila „samo žena previše zaluđena svojim ambicijama u surovom i nepopustljivom svetu muškaraca”, kako Šonda želi da je prikaže, a možda samo narcisoidni sociopata koji je uredno zloupotrebljavao sve dostupne ljude na svom putu do cilja. Ja sam joj verovao i bio očaran njenim izlivima drskosti. Šonda relativno efektno zida priču o Ani tako što nam pokazuje da je većina ljudi upletena u rasplet njene sudbine (prijatelji, partneri, advokat, Vivian) nevoljna da prizna da je, ipak, usput pokupila nešto od njene smelosti, nezavisnosti, samopouzdanja, neodustajanja i nepredaje. Baš kao što bi i mi gledaoci trebalo da učinimo.
Na nivou priče, Inventing Anna je bogato opremljen serijal epizoda koje tokom prvih sedam epizoda uspešno i luksuzno razmotavaju priču o Aninim danima na Menhetnu i „džet-set okolini”, kada je bila na „još samo jednu proveru” do dobijanja sredstava za svoju „fondaciju”. U osmoj epizodi serijal patetično i stilski prilično neartikulisano upada u „nemačku fazu” koja nam nije trebala, koja preterano sentimentalizuje čitav narativ, a naročito Vivianin odnos prema Ani, da bi u devetoj i poslednjoj epizodi možda neizbalansirano stao u Aninu odbranu, a na račun ljudi koji su, de facto, bili ozbiljno oštećeni njenim delovanjem.
Inventing Anna tako biva pitak, ali lukavo odabran i satkan materijal čija atipična junakinja nas vodi kroz svet o kome možemo samo da sanjamo, ali nam prija njena proto-milenijalska energija i namera da isti olakša za milione zarad ostvarenja svojih snova. U isto vreme, njenim emitovanjem Netflix isto tako lako i lukavo postaje dobroznana raskrsnica na kojoj se, kao nekada na „običnoj televiziji”, može pronaći nešto „što je svima zanimljivo, a dobro”. I oko čega možemo opušteno i bogato da razgovaramo, i da se na taj način osećamo da nismo mimo tokova (popkulturnog) sveta.
Naslovna fotografija: Netflix
