POPreko o… „Tokyo Vice” (HBO Max)

Dve stvari sam pročitao o ovoj seriji za koje držim da su zanimljive, ali koje potencijalno mogu da vas odgovore od gledanja. Prva se tiče navodne „neverodostojnosti” prikazanih stvari koje su utemljene na memoarima Džejka Adelstajna, Tokyo Vice: An American Reporter on the Police Beat in Japan (iz 2009), a druga da je baš glavni protagonista, Džejk Adelstajn (koga u seriji igra Ansel Elgort iz The Baby Driver) najmanje zanimljiva stvar u celoj seriji.

Memoari, koje nisam čitao, navodno otkrivaju kako je Džejk Adelstajn, kao „prvi američki novinar koji je ikada radio za neke japanske novine” (Yomiuri Shinbun) od 93. narednih 12 godina kumovao razotkrivanju nekolicine velikih slučajeva i afera, a i sam bio žrtva pretnji japanske mafije zbog svojih pisanja. Da li je ono što nam je serija prikazala istina, blisko istini ili totalna izmišljotina, za mene je potpuno nebitno. Ako, kao i ja, uspete da prihvatite činjenicu da jedan američki novinar, „jedan Amerikanac” ulazi u ultra-konzervativno i ultra-nacionalističko društvance jednog od japanskih vodećih listova, sve ostalo će vam lako i logično proizaći iz toga. Ili ne. Saplitanje je, dakle, do vas.

Džejk Adelstajn jeste najslabija stvar u ovoj seriji. Ali to ne znači da je sam po sebi slaba. I od jednog i od drugog svakako je bitnije da ove serije i njenog specifičnog kvaliteta ne bi bilo bez ovog i ovakvog Džejka Adelstajna. Pretpostavljam da ste ponekad ili u mnogo navrata gledali japanske filmove, o jakuzama, makar njihovu festivalsku verziju u izvedbi besmrtnog Takešija Kitana i da ste se na druge različite načine upoznali i familijarizovali s tamošnjom kulturom i njenim funkcionisanjem. Ali, sasvim je druga stvar kada taj svet i tu vizuru pravite neposredno i zajedno s jednim strancem. Daleko uspešnije nego Tom Kruz u The Last Samurai, sa kojim Tokyo Vice deli sjajnog Kena Vatanabea.

Kroz neposredna iskustva Džejka Adelstajna, i njegove pešačke dane u Shinbunu mi lagano razgrćemo kako stvarno živi i funkcioniše japansko društvo i instantno uviđamo krupne i nepremostive razlike dveju kultura. Džejk je skoro svuda uljez i nedobrodošao. On svuda mora da se izbori za prekopotrebno poštovanje koje je glavna valuta japanskog društva, a pri tome su mu u startu i u potpunosti uskraćene brojne mogućnosti da ga generiše, a otvorene sve da ga izgubi.

Dž. T. Rodžers (autor serije, inače pozorišni i brodvejski pisac) je Adelstajnovu vizuru dodatno ojačao likom Samante Porter, koja je u Japan stigla kao mormonska misionarka, a potom se otrgla stegama tog života i postala noćna pratilja u jednom klubu. Njih dvoje nisu jedini stranci u priči (ima i „Balkanki”), ali su jedini Amerikanci. Koji zajedno dele iskustvo „Japana” sa nama. Ta pozicija oživela je neke dobroznane momente i kulise Japana i učinila ga vrlo neposrednim (skoro turističkim) iskustvom tokom koga ne upoznajemo hramove, bašte i vlasnike kafana koje nude maženje mačaka, već policijske detektive, prave jakuze, stvarne novinare i senoviti milje japanskog društva.

Majkl Man je, ni manje ni više, pozvan da režira prvu epizodu i uspostavi estetiku serije, a potom se povukao na mesto izvršnog producenta. I sa njegovim Collateral, rekao bih, Tokyo Vice deli puno toga – od dominantnih srednjih i krupnih planova koji nas drže vrlo blisko sa akterima, preko „agresije u odelima” do neke metaliziranosti čitavog doživljaja koja radnju „veštači” na nivo nekakve modne revije sa vrlo bogatim i dinamičnim mizanscenom. Sve je ovde u isto vreme i sirovo i stilizovano da bude sirovo. Osećate krv, ali i skupi parfem i fini materijal od koga su napravljeni kostimi. U tom i tako postavljenom svetu, možda je lakše poverovati u neverovatno.

A neverovatnih stvari ima dosta. Počevši od pomenutog zapošljavanja u Shinbunu do Adelstajnovog relativno lakog sprijateljavanja i sa policijskim detektivima i sa mladim snagama jakuza. Džejk je nekako svuda, iako su neki junaci pričom povezani i mimo njega. Međutim, zahvaljujući pomenutoj „turističkoj” vizuri, Džejkova poznastva dolaze spontano i verovatno. Svi mi smo upoznali razne ljude tokom svojih putovanja. Džejk se samo zatekao na određenom mestu i zahvaljujući njemu uplovio u brojne luke.

Pored svega rečenog, moram da pomenem i to kako je serija koncipirana. Iako ide na američkom kanalu i prevashodno je namenjena tamošnjem tržištu – ona nije „na engleskom”. Mislim da su svi autori serije našli vrlo efektan način da pomire realnost i potrebe i da izbalansiraju kada će i koliko junaci govoriti engleski, a koliko japanski, a da pri tome to nikada ne zamara, ne smeta i deluje efikasno u kontekstu kreiranja dramske realnosti. Za sve to trebalo je naći dovoljno glumaca, pre svega američkih, koji znaju ili će progovoriti japanski dovoljno dobro, baš kao i japanskih koji će se izboriti sa engleskim, a da akonto toga ne izgube na autentičnosti svojih likova. I tu je Tokyo Vice odlično odradio posao, ma koliko povremeno delovalo neverovatno koliko japanski detektivi i jakuze govore engleski, ili žele da ga govore. Sve to uvelo je u priču glumce koji možda ne bi bili izabrani da je sve bilo samo na engleskom ili samo na japanskom, koji su, baš kao Rejčel Keler (kao Samanta Porter) vrlo atipičan izbor, ali su baš time doneli neočekivanu autentičnost čitavoj konstrukciji.

Tokyo Vice možda ne može da se nosi sa Manovim i „manovskim” postavkama, koje su bile malo više „za odrasle”, ali dobro kombinuje mladolikost koja stiže sa Elgortom i neku naivnost, i čitave postavke i u brojnim detaljima, da kreira seriju koja je „potkovano” vitalna za mlađe naraštaje i fino ih uvodi u neku vrstu postmodernog noara s kojim se inače ne bi (rado) susreli. U isto vreme, kroz brojne likove, počevši od samog Adelstajna, preko Porterove do (mog omiljenog) Šoa Kasamacua, kao mladog jakuze Satoa, serija na različite načine prikazuje kako mladost ne opravdava ludost tj. kako je mladost vrlo lepo, ali i opasno stanje.

Rodžers, Man i ostatak ekipe kreirali su seriju vrlo jedinstvenog doživljaja Japana, što nakon „tone” filmova u i o Japanu nije bio lak zadatak. Oni kroz Tokyo Vice praktično stavljaju sve nama poznate „zapadne” i „filmske” postavke stvari, rame uz rame s „japanskim” i pokazuju nam kako stvari funkcionišu na ovom terenu i kako mi, baš kao i Adelstajn, moramo da naučimo da ih prihvatimo. I taj proces prihvatanja daleko je zanimljiviji od priče kako jedan novinar, uz pomoć detektiva, biva upetljan u rat dve porodice jakuza. Svaki put kada se dve (ili više) kultura ovde susretnu i sudare mi jasno vidimo njihove debele razlike iz kojih se potom izliva unikatnost Tokyo Vice.

Kraj osme epizode naslućuje da bi trebalo da bude nastavka. A i sama osma epizoda nepotrebno je ubrzala različite tokove priče i možda pokvarila onaj „turistički” ugođaj i tempo koji smo imali kroz ponekad nepotrebne, ali rečite Adelstajnove boravke u različitim situacijama (poput izlaska sa Satoom itd). Kao da su u tom poslednjem segmentu „Amerikanci”, nepoverljivo i uplašeno, uzeli kontrolu nad materijalom. Ali, i uprkos tome Tokyo Vice je vanserijsko „žanrovsko” iskustvo koje ne bi smelo da vas ostavi ravnodušnim.

Fotografije: HBO Max