Prikaz filma „Stari“ – Šjamalanovo mahnito mahanje mokrom čarapom
Nikada ne znamo šta možemo da očekujemo kada u bioskope stigne novi film M. Najta Šjamalana. Ne, pri tom ne mislim na sada već čuvene (i nezaobilazne) preokrete na kraju njegovih trilera/horora, već u vidu imam kvalitet samog filma. Šjamalan je tokom poslednjih dvadeset i nešto godina režirao nekoliko odličnih i važnih filmova (Šesto čulo, Nesalomiv i Podeljen), ali i potpune debakle lišene zdravog razuma i dobrog ukusa (Pretnja, Poslednji vladar vetrova, Nakon Zemlje). Njegov novi film, Stari (Old), spada u ovu drugu kategoriju. A nije moralo da bude tako.
Scenario za film Stari zasnovan je na grafičkoj noveli Kule od peska (Château de sable, 2010) scenariste Pjera Oskara Levija i crtača Frederika Petersa (prevod na srpski je kod nas pre nekoliko godina objavio Komiko i ja vam svesrdno preporučujem da potražite ovo sada već pomalo raritetno izdanje). Osnovni zaplet Levijeve priče je preuzeo i Šjamalan: petnaestak ljudi (dve porodice sa decom i nekoliko parova) dolaze u naizgled idiličnu uvalu kako bi proveli ugodan dan na plaži. Ali, ne lezi vraže… Iz azurne vode uskoro isplivava nago telo kupačice i izaziva pravu pometnju među prisutnima. Da li se među njima nalazi podmukli ubica ili je smrt mlade žene posledica delovanja nekih mračnih okolnosti? Nesrećni turisti uskoro sa užasom shvataju da su upali u stravičnu zamku – da naglo stare i da im svakih pola sata provedenih na plaži odnosi po jednu godinu života. Naravno, oni pokušavaju da pobegnu iz tog suncem okupanog košmara, no to neće biti nimalo lako… Uvala nema nameru da iz kandži lako pusti svoje žrtve.
Šjamalan, koji pored režije potpisuje i scenario filma Stari, očigledno ima njuh da prepozna dobar predložak. Grafička novela Kule od peska je nemilosrdna alegorija o nezaustavljivoj prolaznosti vremena, u biti veoma jednostavna (ljudi stare i to ne mogu nikako da zaustave – samo što u slučaju Levijevih junaka čitav život biva „uguran“ u samo jedan jedini dan), a istovremeno izuzetno dramski potentna i duboko potresna. Nažalost, izmene koje donosi film samo remete, kvare i na kraju razaraju tu odličnu Levijevu postavku. Šjamalan dodaje dosadni uvod i sumanuti epilog koje smešta u luksuzno odmaralište (iz koga junaci filma kreću na plažu), menja događaje u centralnom delu priče i na kraju daje objašnjenje fenomena naglog starenja (koje u stripu ostaje misterija, pa je samim tim još jezivije). To je sve u načelu legitimno, film ne mora i ne treba da slepo sledi predložak, ali problem nastaje kada postaje jasno da Šjamalan zapravo ne shvata suštinu dela koje adaptira. Ni najmanje.
Jedna letargična priča, duboko potresna i univerzalna, pretvara se u Šjamalanovim rukama u jeftin horor u kome je baš sve podređeno petparačkim šokovima. U jednom trenutku, negde u drugoj polovini, film postaje izuzento neprijatan za gledanje – ne zbog scena krvoprolića i bizarnosti, već zbog sveprožimajuće gluposti onoga što se odvija na velikom platnu. Da li su Univerzalovi čelnici pročitali scenario pre nego što su odobrili početak snimanja? Ako jesu, a trebalo bi da jesu, zašto su dozvolili Šjamalanu da se baš ovoliko obruka, zašto nisu hitro reagovali i zatražili da se urade izmene? Šteta što je sve ispalo ovako kako je ispalo. Šjamalan je samo trebalo da sledi scenario stripa i njegovu logiku i da postigne pogodak u centar mete, možda čak i da snimi film koji će imati trajnu vrednost, koji neće biti samo još jedan letnji naslov za jednokratnu upotrebu. Ali, avaj… Sve je upropašćeno.
Što se produkcije i fotografije tiče: sve je na svom mestu. Tu nema zamerki. Šjamalan, uz to, bira zanimljivu glumačku podelu, ili se bar tako čini na papiru. Tu su Gael Garsija Bernal (I ja tebi kevu), Viki Krips (Fantomska nit) i Rufus Suel (Mračni grad) kao predstavnici star(ij)e garde, kao i mlade nade Aleks Vulf (Nasleđeno zlo), Tomasin Mekenzi (uskoro ćemo je gledati u novom trileru Edgara Rajta – Prošle noći u Sohou, a pre toga je zablistala u filmu Jojo Rabbit) i Elajza Skanlen (Male žene). Tu je i eterično lepa Abi Li koja se proslavila epizodama u filmovima Pobesneli Maks: Autoput besa i Neonski demon (ovde stilozovana kao Jelena Karleuša – što još jedna nepotrebna i pogrešna izmena u odnosu na predložak).
Sve navedene glumce i glumice smo gledali u mnogo boljim filmovima (pogledajte samo naslove u zagradama) i u mnogo boljim izdanjima. Glumci se trude koliko mogu, mada im je izgleda svima bilo jasno da tu i ne može bogzna šta da se uradi. Dijalozi su zaista katastrofalni, zvuče krajnje veštački i apsurdno, a posve apsurdno se ponašaju i sami junaci. Niko ovde nije očekivao scenario za Oskara, ali ipak… Ovo je ozbiljna holivudska produkcija, neki nivo bi morao da postoji. Šokantno je koliko Šjamalan trapavo obrađuje jedan ovako potentan koncept, koliko svaka izmena koju pravi samo dodatno krnji utisak i gura film u pravcu diletantizma.
Ako ništa drugo, ova budalasta i krajnje promašena ekranizacija je barem skrenula pažnju na predložak. Zahvaljujući Šjamalanu, Kule od peska su dobile nove čitaoce (uključujući tu i mene), što je već nešto vredno hvale. Što se samog filma tiče – najbolje za sve umešane je da ovaj blamantni debakl bude što pre zaboravljen. Stari na mojoj ličnoj listi najgorih filmova u 2021. godini zauzima šampionsko mesto, a verujem da u toj proceni nisam usamljen. Šjamalanov sledeći film bi morao da bude na nivou Šestog čula kako bi se koliko-toliko iskupio za ovu bruku. Verovatnoća da se to desi je veoma mala, mada ko zna… Kao što sam na početku teksta već istakao – nikada ne znamo šta možemo da očekujemo kada u bioskope stigne novi film M. Najta Šjamalana. Čovek voli da iznenadi, pa to to je!
Fotografije: Universal Pictures
