Sama kao list na vetru: Kritika serije „Služavka“
Dobro je, ipak nije kod nas najgore… Naravno, šala mala – nije ta spoznaja najkrupniji i najznačajniji dar koji nam pada u krilo kada pričamo o onome što se može videti, spoznati i, što je dalekosežno gledano možda i najvažnije, osetiti tokom gledanja prve i zasad jedine sezone serije Služavka (Maid) iz aktuelne ponude Netfliksa.
Lako može biti da je tu najkrupniji dar konačna potvrda da je svet dobio još jednu vrsnu i izrazito nadarenu mladu glumicu neporecivog magnetizma i već sada posve zaokruženog i zauzdanog osobenog senzibilteta.
Jednostavno, sve i da (zarad bučnih i nepotrebno ishitrenih zaključaka poput možda ovog koji upravo sledi) po strani ostavimo brojne i lako uočljive kvalitete koje nam Maid nudi, mnogi bi se u trenu saglasili da je udarni adut ove premijerne serije mlada Margaret Kvejli, već neko vreme na par koraka do pune i nepobitne slave (gledali smo je nedavno u seriji Leftovers, kao i filmovima Moja godina sa Selindžerom i Tarantinovom metafilmskom epiku Bilo jednom u Holivudu), a u isti mah medijski jednako prepoznatljiva kao ćerka Endi Mekdauel (a koja u Maid igra značajan lik nepopravljivo sobom obuzete majke glavne junakinje).
Povezani članci
Matgaret Kvejli ovde sa ciljano svedenim opsegom glumačkih sredstava i sa podosta, reklo bi se, urođene ili u ovom trenutku već sasvim svojstvene joj eleganacije, na svojim plećima nosi dobar deo i zapleta i značajske dimenzije ove krajnje jednostavne priče o mladoj mami koja nakon burne večeri, u gluvo doba noći sa ćerkicom napusti supruga okovanog zapuštenim problemima alkoholizma i nemogućnosti kontrole bese (takođe sjajna uloga mladog Nika Robinsona, znanog iz filma Love, Simon).
U tom trenutku naša zlosrećna ali i borbena junakinja (uvek na pravom tragu iskrenog proaktivizma, koji, čini se, nije čist refleks puke borbe za opstanak, nego seže znatno dublje, u suštinski joj doživljaj sveta) kreće u borbu sa nimalo zgodnim okolnostima, a sem fatuma na putu joj se nađu i nepopravljiva birokratija i krajnje konkretni problemi sa nedostatkom vremena, pa i fizičke snage da zbilja iskorači sa te zahuktale vrteške ne baš naklonjene joj sudbine i iznuđene potrebe za borbom sa tako malo aduta i oruđa na svojoj strani.
U tom pogledu, Maid je izvrstan, kao dar sa neba dar za samu Margaret Kvejli; ovo će definitivno još neko vreme biti udarna i najuverljiva stavka u njenom glumačkom portfoliju, izrazito rečita potvrda njenih zaista velikih glumačkih potencijala, ovde, između ostalog, oličenih u ne tako čestoj sposobnosti da jednu u tom pogledu veoma sklisku priču zadržava sa ove, zdravije strane upečatljivosti, iskrenosti i nepatetičnosti.
Uzmimo kao ilustraciju posve čarobnu četvrtu epizodu, tokom koje, da naglasimo i to, korenski deo priče svesno biva usporen i pomalo ostavljen po strani, a tokom koje služavka Aleks dovršava pospremanje luksuzne kuće duboko nesrećne i nesnađene joj klijentkinje (sa kojom je ranije imala krupan sukob i problem, a sa kojom će ubrzo razviti začudan, ali i poprilično dubok odnos prožet i neglumljenom empatijom), a potom reši da se malo opusti, te provede veče razgledajući ponudu usamljenih srca na Tinder-u…
Ona, doduše, uz zvuke jednog od nešto starijih hitova iz opusa benda Phoenix (inače, neizostavnog u filmovima Sofije Kopole), isprva sama za sebe kreće da se igra lagodnije-spokojnijeg života bogate naslednice koja studira kreativno pisanje na skupom koledžu, a u tom segmentu pred očima imamo gotovo neverovatan i neverovatno ubedljiv spoj naturalizma, diskretnog onirizma, kao podsetnika da je bogat unutrašnji život i dalje svakako puka i krajnja nužnost za preživljavanje, a sve pomenuto, pritom, rečito podseća na stih iz jedne od pesama dvojca Kings of Convenience negde s početka ovog veka – pretending the everyday life we don’t have.
Naravno, izvanrednost ove serije, proistekle iz memoarske proze izvesne Stefani Lind, ogromnim delom je zasluga Džona Velsa, već duži niz godina unazad odličnog i pouzdanog imena kvalitetnog dramski jasno intoniranog serijskog programa (američki Shameless, Southland, Animal Kingdom).
U ovom konkretnom slučaju, Vels pozicionira ovu jetku priču o gorčini života većine za koje sudbina i sistem podjednako slabo mare vidno podalje od onoga što bi u rukama i zanatskom izvođenju lako skliznulo u ono što bi se mirne duše dalo označiti kao misery porn (postavka pri kojoj autori i producenti svesno eksploatišu siromaštvo, što se neretko da opaziti i u kinematografskim delima koja dolaze iz Centralne i Istočne Evrope), a što je obično tek jalov i trapav pokušaj da se parira onome na čemu decenijama unazad briljira i poentira veliki Ken Louč.
U Velsovom izvođenju, pak, teško materijalno beznađe tek je podatno tle za dalje istraživanje potencijala pripovedanja danas – a Služavka je vrstan primer i toga, te i dalje opravdane vere da je u dominantno realističnom ruhu moguće ispričati emotivnu priču o dovoljno zanimljivim likovima u dovoljno zanimljivim životnim okolnostima, a da se, pritom, dosegne tačka univerzalnosti, zahvajujući kojoj onda tako ustrojenu priču mogu da pojme i kao vrednu prepoznaju i oni sa dalekih meridijana i adresa.
Fotografije: Netflix
Povezani članci
