To je moj bes, nećete da me prevarite: „Dani gneva“, Riči i Stejtam, po četvrti put

Krenimo rafalno, od dobrih vesti pa put nešto mračnijih valera – u ovoj simulaciji od bioskopskog repertoara u ponudi je i novi film u režiji Gaja Ričija, autora mnogo toga dobrog i značajnog. Potom, u pitanju je nova saradnja Ričija sa Džejsonom Stejtamom, i to četvrta po redu, pa još i nakon punih petnaest godina međusobnog predaha. A narečeni film, Dani gneva (Wrath of Man), sagledavano merilima viđenim za repertoarski film koji je skrojen za zreliju publiku, je sasvim, sasvim upotrebljiv i funkcionalan. Uz sve to, u filmu glume i: Holt Mekalani, Džoš Hartnet, Skot Istvud, Džefri Donovan, Edi Marsan, Endi Garsija…

Ali… Sve i da nije reč o neretko posve očiglednom porivu kritičara da mute vode, kvare zabavu i upropašćavaju gledalački gušt, ovde neizostavno stižemo do prostora za jedno krupno „ali“. Naime, Dani gneva su dugo obećavani američki prepravak (rimejk, po naški) zasluženo mnogohvaljenog francuskog trilera Transport novca (Le Conveyeur) reditelja Nikole Bukrijea iz sada već poodavne 2004. godine.

U pitanju je ona zbilja retka sorta od filma – žustar i sveukupno silno efektan žanrovski film koji, pak, u sebi sadrži i podosta autorskog rafinmana, što ga onda čini podesnim i za svet arthaus filma. Transport novca je izvanredan turoban triler utemeljen u ekonomičnoj a rečitoj studiji karaktera, a uz to i akcijaš na francuski način, sa podosta odlika refleksivnog/kontemplativnog filma, pa još sa vidnim primesama privlačnog iskorišćenog splina. Numerički – čista petica (5).

Nimalo iznenađujuće, Riči taj i takav izvornik prilagođava sebi i svojim afinitetima, i to je potpuno u redu, to je neporecivo legitiman autorski zahvat, ali nevolja biva što od francuske preteče ovde ne ostaje ni kamen na kamenu, naravno, osim polaznog mikro-zapleta, tj. fokusa na pljačku transportera novca koja je u stvari izgovor za osvetu koja se naprosto nikako ne može izbeći. Nasuprot zavodljivosti tame na kojoj, između ostalog, počiva Transporter novca, u Danima gneva dobijamo nedvosmisleno glavnotokovski akcijaš, uz vidne uticaje onovremenskog noar i neo-noar filma, a koji očitava i podosta manirizma u odnosu na dominantan Ričijev izraz, i sve to nakon vrlo dobrog i mnogo osobenijeg filma Gospoda istog autora iz koliko prošle godine.

Dani gneva su još jedna dovoljno ubedljiva oda u međuvremenu zaturenom ili barem primetno utišanom mačizmu, i to u oblandi dinamičnog i napetog osvetničkog filma koga u dobroj meri određuju i poznate Ričijeve sinkope, odnosno, pomeranje naracije u rikverc, pa onda ponovo unapred, čime se dalje oneobičava i proces pripovedanja i širi autorski pristup. Riči je iskusan i zreo autor, i izuzmemo li gluposti poput Aladina ili nepotrebno rutinirane ispade poput Kralja Artura, jeste rediteljsko ime u čije praćenje svakako vredi ulagati.

Što se konkretno Dana gneva tiče, ovo je ostvarenje koje svakako do upadljive mere može da zadovolji i zahtevnije i upućenije – akcija je dobra, prikaz tog klonulog mačizma je ubedljiv, pripovedanje je, uprkos gorepomenutoj fragmentaciji, sasvim pregledno i razložno, a sama situacija koju film opisuje je dovoljno zanimljiva i potentna, te filmskim jezikom predočena i upakovana u smislen repertoarski film neprikrivenih komercijalnih ambicija.

Nevolja proističe iz tog klinča sa tako voljenim, uticajnim i osobenim izvornikom, u poređenju sa kojim je gotovo pa brutalno remiksovano sve, uključujući i pozicioniranje i suštinu glavnog lika (u tumačenju Džejsona Stejtama), koji je u Danima gneva ušančen na koti tipskog osvetnika, odnosno, preciznije govoreći, tu doteran do tačke tek vidno ćutljivijeg i dodatno namrgođenog Stejtama i ne mnogo više od toga.

Dakle, u pitanju je nepobitno funkcionalan film koji se lako izvdaja iz ostatka bioskopske ponude (i na planetarnom uzorku mereno), ali od Ričija se ipak očekuje više i bolje – što na konto skorijeg minulog mu rada (The Man from U.N.C.L.E, Gospoda), što zbog evidentne činjenice koja se tiče njegove referentnosti i uticaja na brojne reditelje i filmske pripovedače koji su došli znatno posle njega (u tom smislu, zanimljivo je videti do koje je mere Gaj Riči ključna referentna tačka i kod ovdašnjih reditelja, posebno onih koji se vidno kasnije napokon domognu debitantskih filmova dugog metra). A što se ponovo uspostavljene saradnje Ričija i Stejtama tiče (a u postprodukciji im je već novi/još noviji film, u kome, da pomenemo i to, glume i Hju Grant, Obri Plaza, Džoš Hartnet, Keri Elves, Meks Bizli…), i po tom pitanju je sve na mestu, mada, umeli su oni to i bolje. Prisetimo se u po par rečenica samo…

• Dve čađave dvocevke

Film kojim je Riči filmofilmski svet osvojio i bacio pod noge, a koji se dobro drži i na današnja (reprizna) gledanja; u pitanju je odlično delo, sam vrh novog britanskog filma s kraja prošlog veka, zadivljujuće samopouzdanog i zrelog autorskog pristupa mladog autora, zabavan i kinestetski izbrušen, moglo bi se reći i film-međaš.

• Sneč

Samo dve godine docnije, Stejtam je kod Gaja Ričija glumio lika pod imenom Turčin, a sam Riči je remiksovao svoj prvenac u nežno izmenjenom kontekstu i sa dodatkom odmerene holivudizacije (tu su tada bili i Benicio del Toro i Bred Pit). Sneč mnogi po puno osnova vole, ali, ako ćemo pošteno, on jeste (doduše, vrlo vešta) varijacija na ponuđeno i svetu predočeno u višestruko potvrđenom klasiku Dve čađave dvocevke.

• Revolver

Prateći onu gotovo pa mantrično postojanu i sveprisutnu legendu o prokletstvu koje nužno zadesi sve sa kojima se zbliži Madona, Revolver, priča iz vazda opasnog sveta kockara na veliko, prvi je film u kome je primetan bio zamor materijala kada je Riči u pitanju. Naravno, i tu je reč o upotrebljivom i privlačnom ostvarenju koje je fino ostarilo, a skorije pridošlima sledi preporuka – ako budete u prilici ipak pogledajte Director’s Cut verziju, koja je čak 15 minuta kraća od prvobitno plasiranog, i vidno je efektnija a na, naravno, iste teme.

Fotografije: Universal Pictures