Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

TV kritika: Serija „Normalni ljudi“

AUTOR: Zoran Janković 19 May, 2020
TV kritika: Serija „Normalni ljudi“

O čemu je: Priča prati burnu i prilično istrajnu i dugovečnu romansu Konela i Merijen, dvoje poprilično različith mladih ljudi iz malenog grada u Irskoj. Dodajmo ono, kanda, i nužno faktografsko pojašnjenje – naravno, reč je o ekranizaciji, zapravo televizijsko-serijskoj adaptaciji (nastaloj u saradnji BBC3 i Hulua) već planetarno dobro znanog istoimenog romana sve voljenije i cenjenije Sali Runi. Serija se sastoji od dvanaest epizoda u trajanju od po 23 do 33 minuta, a sama Runi je učestvovala u njenom nastanku, i to kao scenaristkinja i izvršna producentkinja svih 12 epizoda. Ovaj roman je 2018. objavljen i kod nas, u prevodu Vuka Šećerovića i u izdanju beogradske Geopoetike.

I?: U jednoj rečenici – reč je svakako o jednoj od najkvalitetnijih i najspecifičnijih ovogodišnjih premijernih serija (a bilo ih dosta – raznoraznih i veoma uspelih), koja se po svim iole značajnim osnovama i aspektima dostojanstveno nosi sa svojim vrlim literarnim predloškom. A koji nije neophodno poznavati pre no što gledate ovo prevođenje u televizijski okvir. Ruku na srce, ovo jeste bio zicer koji bi zbilja bilo teško i čudno promašiti; reč je o vrlo dobrom i rečitom štivu važnog novijeg spisateljskog glasa, autorka romana je, dakle, imala popriličnu kontrolu nad ovim viđenjenjem svoga dela, serija je očito rađena u sasvim dostatnim i nadasve profesionalnim okolnostima i uslovima, irski kontekst je, i povrh tog svog jasnog i snažnog univerzalnog idejnog štiha romana, doprineo oneobičavanju naoko nečega mnogo puta viđenog, a režije su se na ravne časti prihvatili pouzdana Heti Makdonald i Leni Abrahamson, reditelj izvrsnih nezavisnih filmova Garage, What Richard Did, Frank i oskarovski Room.

Poslednje pomenuto je možda i najvažnije i najilustrativnije kada se povede reč o sveukupnom kvalitetu izrade ove serije i onome što ona nudi na planu ideja, motiva, emocija…, a, sasvim prirodno, u jasnoj vezi sa romanom Sali Runi. Naime, najbliža stilska referenca i nekako najsrodnija analogija je upravo Abrahamsonov film What Richard Did iz sada već poodavne 2012. godine (a upravo se tada zbiva veći deo romana Runijeve i ove ekranizacije). Kao i u tom filmu, u u televizijskim Normalnim ljudima idejnu kičmu čini tiha a pogubna i nezaustavljiva moć progutanog bola i tišine koja krije orkansku buru i koja nužno kad-tad dolazi do svog eruptivnog ishodišta. Poput romana, i ova serija je delo opijajuće tišine i svedenosti, što je, kanda, i najprirodniji, najblagotvorniji i najzdraviji okvir za ovako pipavu priču o duboko ličnim borbama i posrtanjima, pa sve i kada se pređe u prividni spokoj bivanja u množini, kraj drugog i sa nekim drugim.

Televizijski Normalni ljudi su priča koja jednako pleni barem upečatljivom iluzijom iskrene proživljenosti, s jedne, i nenametljive mudrosti, sa druge strane, kao i povest koja podseća koliko je malo potrebno za osećaj spokoja, ali i za prepoznavanje i priznanje da je poraz deo naših bića, da je autodestrukcija u nekakvom obliku jedna od nužnih spoznaja u potrazi za zaturenim smislom postojanja, posebno u mladim i godinama brzopoteznih znanja, munjevitih izbora i nikada dovoljno uverljivog ali svejedno ubojito privlačnog fatalizma. Normalni ljudi, kao serija, u toj dimenziji lako i upečatljivo prelazi granice između književnosti i televizijske naracije kao direktnog joj odraza u ovom konkretnom slučaju, baš kao što je u romanu Konel, čitajući Emu Džejn Ostin, shvatio ono krajnje jednostavno a tako neprolazno istinito: „To je Konela navelo na pomisao da je njegova čitalačka imaginacija zapravo nužan preduslov da bi mogao da razume stvarne ljude od krvi i mesa i da sa njima bude prisan.“

Upravo tako, iako su i sama priča i okvirni zaplet svesno krajnje pojednostavljeni (dečko-upoznaje-devojku, dečko-izgubi-devojku, devojka-ponovo-sreće-dečka, devojka-gubi-dečka…), potrebno je tek malo dobronamernosti i gledalačke imaginacije da bi se pojmilo istinoljublje koje nosi ovu priču. Nema spora, ima tu tipično milenijalske samodovoljnosti kao i pogubne metiljavosti koja upravo iz nje proizilazi (kao, na primer u posve izlišnoj i isforsiranoj sceni razgovora uz sladolede na štapiću u jedanaestoj epizodi), ali Normalni ljudi (i kao proza i sada, kao igrana serija) uspevaju da nadiđu i ta ograničenja i stignu u luku prijatne i zaumne univerzalnosti. To ova serija, gle čuda, dobrim delom duguje i maestralno odabranim tumačima dve glavne uloge – Dejzi Edgar-Džouns donosi eteričnost i zarobljeni bunt jedne Kake Skodelario iz najboljih dana britanske serije Skins, pritom prikazujući duševna stanja koja mahom deluju apstraktno i artificijelno gledano sa strane, kada mi lično ne moramo da se nosimo, bavimo i rvemo sa njima, dok Pol Meskal u svojoj tek drugoj ulozi predstavlja snagu samozatajne borbe, iz epizode u epizodu, senčeći svog Konela novim i sve ubedljivijim nijansama.

Osim toga, Normalni ljudi, premda obilato posežući za popularnom i manje popularnom muzikom, nijednog trena, a to je poprilična retkost danas, ni jednog trenutka ne poseže za popularnom kulturom (uvek moćnim oruđem i ukrasom) kao svojevrsnim smokvinim listom koji bi obično, u manje uspelim slučajevima, nekako zgodno i nepogrešivo zabašurio i prikrio prazan hod ili možda čak i sveukupnu bezidejnost. Normalni ljudi su, sva je prilika, možda dosad najbliži i najefektniji serijski ekvivalent izrazu koji je dominantna odrednica savremenog indi/nezavisnog filma, i ostaje pitanje kako bi prozni Normalni ljudi izgledali u filmskom ruhu, tim pre što se prvi roman Sali Runi, Razgovori s prijateljima (takođe prevedeni i objavljeni kod nas), činio kao prigodnija građa i osnova za serijsku adaptaciju. Ali, ne mari, i ovi Normalni ljudi su u ama baš svakom svom pojedinačnom aspektu pokazali zavidno umeće i nespornu klasu autora i aktera.

I još samo ovo: Ako već nisu, ljubitelji proze Sali Runi svakako bi trebalo da potraže i daju šansu romanima M. Dž. Hajlend, kao jedne od književno najvrednijih i najzanimljivijih skorijih preteča onoga što Runi nastoji i pruža u svojoj prozi; u Srbiji su prvih godina ovog milenijuma prevedena i objavljena dva vrhunska romana M. Dž. Hajlend – Jedan krevet za mene i Dnevnik laži.

Fotografije: BBC Studios/Hulu

Najčitanije

Ovo su znaci da pijete previše alkohola

Čaša uz ručak, čaša posle večere, povremeno opuštanje sa prijateljima. Nije problem ako povremeno uživate u alkoholu, ali kada zaista…

Ovako bi danas izgledale poznate ličnosti da nisu prerano izgubile život

Mnogo je poznatih ličnosti koje su neočekivano preminule, mnogo pre nego što su dostigle duboku starost. Ne možemo a da…

Zašto je Sandra Ou bila na sahrani kraljice Elizabete?

Među poznatim licima iz celog sveta na sahrani kraljice Elizabete II bila je i glumica Sandra Ou. Najpoznatija po ulogama…

Jedina slika koja treba da obiđe svet posle subotnjeg prajda, a nije golišavi lik pored crkve

Još jedan prajd je došao i prošao. Puno je izrečenih stvari, puno nezadovoljstva, kontraverzi ali i lepih sećanja i trenutaka…

“Kakvo nepoštovanje”: Makronovi došli u patikama da odaju počast kraljici i doživeli linč na mrežama

Brižit Makron je u nedelju uslikana u Londonu u poseti kraljičinom kovčegu i za razliku od drugih članova kraljevske porodice…

Ovaj napitak smanjuje anksioznost za samo nedelju dana

Svi znamo da je magnezijum veoma bitan za zdravlje i da ga treba unositi redovno bilo kroz hranu, bilo putem…

Najnovije - Kultura

Tolerance project na Weekend Media Festivalu powered by Direct Media

Jedna od trenutno najvećih i najuticajnijih izložbi na svetu pod nazivom “Tolerenacija” otvorena je na Weekend Media Festivalu u Rovinju.…

Isuse! Našli smo staru fotku sa snimanja filma kog svi volimo, a opis joj je genijalan

Film “Štefica Cvek: U raljama života” Rajka Grlića je jedan od omiljenih i najoriginalnijih filmova jugoslovenske kinematografije, koji nema možda…

Četrdeset godina jednog od najgledanijih domaćih filmova, koje mnogi potajno vole, a plaše se da priznaju

Voleli vi ovaj film ili ne, smatrali da je prost, jeftin i laka zabava, 40 godina kasnije postao je deo…

Nova decenija TAKT Festa

Nakon uspešne prošle godine, TAKT Fest se i ove godine održava u Novom Sadu od 23. do 25. septembra. Ovogodišnja…

Fedis je objavio nominacije za najbolje iz prethodne televizijske sezone

Serije “Kljun” i “Vreme zla” u produkciji “United media” dobile su čak jedanaest nominacija za “Zlatnu antenu” u 12 kategorija…

Preminula je poznata britanska književnica Hilari Mantel, autorka bestselera „Vučje leglo“

Hilari Mantel, britanska književnica najpoznatija po svojim istorijskim romanima, preminula je 22. septembra u 71. godini, prenosi Gardijan. Osim istorijskih…