Verhoven i njegova „Benedeta“: Nova provokacija starog majstora

Kada se izgovori ili napiše sintagma „stari holandski majstor“, mnogima će prva asocijacija biti slikari Hijeronim Boš ili Rembrant, ali to nije tako u mom slučaju. Za mene je stari holandski majstor – filmski reditelj Pol Verhoven. Verhoven (ili Ferhofen – kako njegovo prezime izgovaraju u domovini) snima filmove od 60-ih godina prošlog veka, prvo u rodnoj Holandiji, a onda u SAD i Francuskoj. Ovaj reditelj-provokator nikada nije skretao pogled kamere od prizora seksa i nasilja, a njegovi filmovi već pola veka pomeraju granice i izazivaju kontroverzu.

Iako već u devetoj deceniji života (Verhoven je rođen 1938), Holanđanin je i dalje u zamahu. Istna, snima ređe nego ranije, ali novi filmovi su i dalje provokativni i relevantni, nema onog ekstremnog pada u kvalitetu koji se može uočiti kod nekih drugih reditelja iz njegove generacije, kao što su Brajan de Palma ili Dario Arđento.

Najpoznatiji deo Verhovenove karijere je svakako onaj holivudski, komercijalno najuspešniji, koji je izrodio SF hitove Robokap (RoboCop, 1987) i Totalni opoziv (Total Recall, 1990), kao i legendarni erotski triler Niske strasti (Basic Instinct, 1992). Verhoven je početkom 90-ih bio u zenitu slave, ali njegova romansa sa Holivudom nije dugo trajala. Šougrls (Showgirls, 1995), Svemirski vojnici (Starship Troopers, 1997) i Nevidljivi čovek (Hollow Man, 2000) nisu producentima doneli onoliko novca koliko se očekivalo, a Verhoven nije bio spreman na kompromise koji bi umekšali njegov filmski izraz.

Usledio je povratak u Holandiju, režija ratne drame Crna knjiga (Zwartboek, 2006) i jednosatne komedije Duel (Steekspel, 2012), a onda odlazak u Francusku gde je Verhoven za pet godina snimio dva filma. Jedan je izvanredni triler Ona (Elle, 2016) sa Izabel Iper u glavnoj ulozi, a drugi Verhovenova najnovija režija, Benedeta (Benedetta, 2021), film koji se upravo prikazuje u našim bioskopima.

Istorijska drama Benedeta donosi istinitu priču o Benedeti Karlini, italijanskoj opatici rođenoj 1590. godine, i zasnovana je na dokumentarističkoj knjizi Džudit Braun Neskromni činovi: Život lezbijske opatice u renesansnoj Italiji (kakav naslov!). Viržini Efira, sa kojom je Verhoven sarađivao i na svom prethodnom filmu, tumači naslovnu junakinju čiji život pratimo.

Benedeta, još kao devojčica, pristupa manastiru u toskanskom gradiću Peša i isprva je krajnje iskrena u svojoj želji da služi crkvi. Ali, kako Benedeta odrasta i sazreva, dolazi do krupnih iskušenja: mladoj opatici počinje da se prikazuje Isus u erotskim vizijama, nakon čega se na njenom telu pojavljuju stigmate što izaziva podozrenje i šok, ali istovremeno i pomaže Benedeti da napreduje u manastirskoj hijerarhiji.

Benedetina veza sa iskušenicom Bartolomeom (glumi je grčko-belgijska glumica Dafne Patakia) vremenom postaje sve seksualnija i mlade žene se prepuštaju strastima (njihovi noćni susreti su prikazani veoma eksplicitno, ali su seks i golotinja, po Verhovenovom običaju, u službi priče). Situacija u manastiru se vremenom sve više komplikuje, što na kraju dovodi do suđenja Benedeti i pretnje da bude spaljena na lomači.

Viržini Efira je starija 15-20 godina u odnosu na junakinju koju otelotvoruje (ključni događaji su se odigrali od 1613. do 1623, mada je u scenariju narativ znatno zgusnut), što je i dobro pošto belgijska glumica poseduje iskustvo i sigurnost koji su potrebni da se odigra jedna tako zahtevna uloga. Pored Dafne Patakije, Efira ima veliku podršku i u drugim glumačkim partnerima, a posebno onim koji tumače likove Benedetinih protivnika (Šarlot Rempling kao upravnica manastira Felisita i Lamber Vilson kao nuncije Alfonso).

Benedeta je neumoljiva u prikazivanju korupcije i dvostrukih aršina u crkvenim redovima, pa se može percipirati i kao anti-katolički. Sve to, uz eksplicitne prizore lezbijskog seksa, izazvalo je kontroverzu nakon svetske premijere filma na prošlogodišnjem Filmskom festivalu u Kanu, što je i bilo za očekivati.

Iako Benedeta ne spada među najbolje Verhovenove filmove, to ne znači da je film loš, već da u opusu reditelja ima toliko dobrih naslova da je teško progurati se u sam vrh. Po odabranom vremenskom okviru i nekim temama, Benedeta najviše podseća na Krv i meso (Flesh+Blood, 1985), film nakon koga je Verhoven otišao u Holivud, mada se centralni ženski sukob u filmu (Benedeta i Felisita) uz malo mašte može doživeti i kao svojevrsna varijacija na ozloglašene i voljene Šougrls.

Benedeta je i odlična prililka da se podsetimo i ranijih filmova iz Verhovenove filmografije, a posebno onih snimljenih u Holandiji tokom 70-ih i 80-ih. Beleške jedne prostitutke (Wat zien ik, 1971) možete slobodno da preskočite, ali su zato tu, kao nezaobilazni, Ratluk (Turks fruit, 1973), Kiti Tipel (Keetje Tippel, 1975), Borba na život i smrt (Soldaat van Oranje, 1977), Seks na motoru (Spetters, 1980) i Četvrti čovek (De vierde man, 1983).

Verhovenova karijera je duga, raznovrsna i plodna, ima tu dosta toga kvalitetnog, zanimljivog i važnog. Njegov svaki novi film je čist ćar i dar, pa tako treba doživeti i Benedetu. Od svega je najvažnije da je Verhoven ostavo veran samom sebi i da još uvek zna kako da provocira i prodrma, što je, priznaćete, u današnje vreme sve teže i teže. Benedeta je dokaz da u Verhovenu još uvek ima stvaralačke snage i da na njega još možemo računati. Majstor još uvek nije rekao svoju poslednju reč.

Naslovna fotografija: SplashNews.com / Splash / Profimedia