Kritika grafičkog romana „Ne možeš da poljubiš koga hoćeš“: Istina je negde tamo

Kažu da deca nemaju filtere, da im nije problem da kažu istinu kakva god da je i da često ne shvataju zašto odrasli vole tajne, laži i nepotrebno komplikovanje situacije. Samo što su deca mnogo pametnija nego što mi mislimo.

Koliko god da deca deluju nedokučivo odraslima koji naprosto ne znaju kako da sa njima nađu zajednički jezik, to postupci odraslih mogu deci delovati nelogično i neiskreno, jer istina je nešto njima blisko. Kakve sve istine postoje i da li se ona jedna, prava negde usput izgubila razmatra grafički roman Ne možeš da poljubiš koga želiš iz Najkuline edicije Vagabond.

Kako i sam sugestivni naslov kazuje, ovde se u startu nameće zabrana, a ta zabrana tiče se dečaka koji je hteo da u obraz poljubi svoju drugaricu u bioskopu. Njeno odbijanje ne bi bilo toliko problematično da se sve to ne dešava tokom projekcije propagandnog filma koji služi da se deci indoktrinira ljubav prema Staljinu.

Posle toga pokreće se vrtlog reakcija koje će otkriti okruženje kome je veći problem pokušaj poljupca od na primer nedostatka osnovnih uslova za život i u kome čak i deca moraju da paze šta govore.

A samim tim dotičemo se i ključnih tema – čeličnog režima koji drži sve pod svojom kontrolom, malih i velikih tajni koje ne smeju da dođu na površinu jer bi sa sobom povukle opasne posledice, kao i zabranjene ljubavi.

Zabranjenih ljubavi ovde ima u nekoliko oblika, bilo da je to prvi dečački susret sa njom, odnosno otkrivanje da postoji i nešto više od „drugarice“, istopolna lezbejska romansa koja u staljinističkom režimu može da bude opasna po život, ili pak ljubav prema poeziji i umetnosti uopšte, jer nam one pomažu da istinu sagledamo iz drugačijeg ugla i osetimo se slobodno čak i u najtežim okovima.

Uprkos tome što ovde sve počinje od dece i njihove nevinosti, ovaj grafički roman nije za decu. Ne zato što ona to ne bi razumela, već zato što treba da što duže sačuvamo njihovu nevinost pred opterećenjima bremena prošlosti i obrascima ponašanja koje, nažalost, izgleda da nismo prevazišli ni osam decenija kasnije.

Ovaj strip nije prepun dugih rečenica i beskonačnih razmena između likova, već je sve kratko, britko i ostavlja dubok trag kojeg postanete svesni tek kada zatvorite poslednju stranicu. A vrlo važan je i pogovor koji objašnjava razlog za nastanak ovog dela i deo procesa koje su autorke prošle zajedno pre njegovog objavljivanja.

Taj proces poslužio je da se vrate u baš taj režim u Poljskoj, u baš te godine i baš to opšte raspoloženje, jer bez toga se priča ne može razumeti tek tako. Za ljude sa naših prostora, to razumevanje će doći vrlo lako, jer i sami imamo istorijske reference kojih se nerado sećamo, a od kojih nismo izvukli sve moguće pouke.

Tu je i veliki stepen univerzalnosti, odnosno prepoznavanja one iskonske ljudske potrebe da se delimo na „naše“ i „njihove“, da postavljamo bukvalne i metaforičke zidove, kao i da se igramo autoriteta. A autoriteti ovde i te kako imaju važnu ulogu u dešavanjima, jer bez njih situacija ne bi ni bila tako mračna i tako siva, iako oni žele da pošalju sliku da je sve baš kako treba da bude.

Daje se i jedno moguće rešenje za izlazak iz te tmurne svakodnevice, a to je umetnost, samo što i ta umetnost može da dođe glave. Da li je ona više sredstvo za bekstvo ili način da se dođe do prave istine o onome što nas okružuje i što utiče na sve likove? Pažljivo čitajte sve rečenice i gledajte sve detalje ovog dela iza koga stoje Maržena Sova i Sandrin Revel i možda ćete doći do neke, svoje istine.

Ukoliko ste propustili kritiku Crnih lokvanja, prethodnog grafičkog romana iz ove edicije, možete je pročitati ovde, a uskoro stiže i malo više reči o narednom delu pod nazivom Slika i prilika.

Fotografije: Najkula promo