Klasici neprolaznog sjaja: Značaj i nasleđe romana i filma „Kad jaganjci utihnu“

Da li je moguće da je prošlo već pune tri decenije od premijere filma Kad jaganjci utihnu? Moguće je. Horor-triler u režiji Džonatana Demija (1944-2017) prikazan je premijerno početkom 1991. godine na Berlinskom filmskom festivalu (na kome je Demi dobio „Srebrnog medveda“ za najboljeg režisera), a zatim ušao u svetske bioskope i postao nečekivano veliki hit – peti najgledaniji film te godine. Uspesi su se nastavili, pa su Jaganjci na dodeli Oskara 1992. postigli nešto što se veoma, veoma retko dešava –pobedu u svih pet najvažnijih kategorija: najbolji film, najbolji reditelj (Džonatan Demi), najbolji (adaptirani) scenario (Ted Tali), najbolji glavni glumac (Entoni Hopkins) i najbolja glavna glumica (Džodi Foster).

U godinama nakon ovog trijumfalnog pohoda, Demijev film nije izgubio na snazi i uticaju. Kad jaganjci utihnu je pokrenuo čitav jedan popularni podžanr filmova u kojima odvažni detektivi love prepredene i surove serijske ubice, a kome pripadaju Sedam, Sakupljač kostiju, Dženifer 8, Poljubi devojke, Imitator, Male stvari…

Naravno, sve to ne bi bilo moguće bez književnog predloška na kome je Ted Tali zasnovao svoj nagrađeni scenario. Tomasu Harisu su Kad jaganjci utihnu (1988) bili treći roman. Pre njega je objavio Crnu nedelju (1975) i Crvenog Zmaja (1981). Crna nedelja, napeta priča o grupi terorista koji planiraju napad na stadion pun ljudi, adaptirana je 1977. u istoimeni film Džona Frankenhajmera u kome je jednu od uloga tumačio i naš Bekim Fehmiu. Crveni Zmaj je 1986. adaptiran u Lovca na ljude Majkla Mana, danas nepravedno zapostavljeni triler koji je posetiocima bioskopa po prvi put predstavio doktora Hanibala Lektora (u romanima je njegovo prezime „Lekter“), superinteligentnog kanibala u zatočeništvu, tada u tumačenju Brajana Koksa.

Roman Kad jaganci utihnu je, zapravo, direktan nastavak Crvenog Zmaja, što su Tali i Demi prikrili kada su se prihvatili adaptacije. Glavni protagonista Crvenog Zmaja Vil Grejam, FBI agent koji je pre Klarise Starling pokušao da iskoristi Hanibalovo znanje i pronicljivost kako bi sebi olakšao lov na podmuklog serijskog ubicu, ne pominje se u filmu, dok je u romanu u par navrata tema razgovora. Grejamova sudbina je daleko od ružičaste. Unakaženog lica nakon susreta sa Fransisom Crvenim Zmajem Dolarhajdom, Grejem se povukao iz službe i odao alkoholu. Kako to obično biva, adaptacija je donela još neke promene – o čemu će biti reči u narednim pasusima teksta koji čitate.

Beogradski Vulkan je početkom godine, u okviru svoje edicije posvećene Harisu, objavio novo srpsko izdanje kultnog romana Kad jaganjci utihnu. U pitanju je isti prevod od pre nekoliko godina koji je Goran Skrobonja uradio za Booku, što je odlična vest – Skrobonja je jedan od naših najboljih prevodilaca anglosaksonske žanrovske književnosti, tako da mu je Haris legao kao kec na jedanaest. Prevod samo klizi. Što se samih Jaganjaca tiče, novo čitanje me je samo podsetilo koliko je to zapravo jedan sjajan roman. Sve je tu na svom mestu. Stil i priča su izbrušeni do savršenstva, a Haris nas na 300 i nešto stranica sa punim uverenjem vodi kroz mračne lavirinte u kojima iza svakog ćoška vreba novi šok i preokret. Svi oni koji su gledali film znaju u kom pravcu će se razvijati priča (Talijev scenario je izuzetno veran predlošku – izmena ima i o njima će još biti reči – ali sveobuhvatno gledano ovo je jedna izuzetno, izuzetno verna adaptacija), ali to ne umanjuje uzbuđenje u čitanju. Haris je majstor književne napetosti, a Kad jaganjci utihnu su krunski dokaz ove tvrdnje.

Najvažniji likovi su isti i u romanu i u filmu. Pre svih, tu je Klarisa Starilng, polaznica Akademije FBI-ja, mlada žena koju njen mentor Džek Kroford angažuje kako bi u Baltimorskoj državnoj bolnici za mentalno poremećene zločince ispitala doktora Hanibala Lektera, osuđenog serijskog ubicu briljantnog uma. Pored ove udarne trojke, tu su i Frederik Čilton, direktor bolnice u kojoj je Lekter zatočen i njegov smrtni neprijatelj, te Klarisina prijateljica i cimerka Ardelija Mep. Kasnije, kako priča bude odmicala, sve veći značaj i prostor u romanu/filmu dobijaju Džejm Gamb, serijski ubica poznat pod nadimkom Bufalo Bil (koji je dobio zato što ima običaj da dere svoje žrtve pre nego što ih ubije), i njegova nova zatočenica Ketrin, ćerka senatorke Martin koju Starlingova i FBI pokušavaju da pronađu i spasu pre nego što je njen mučitelj ne likvidira i odere.

Kako to već obično biva, u romanu ima više prostora za razvoj likova. Najviše dodatnog prostora dobio je Kroford: u filmu nema ni pomena o njegovom privatnom životu, dok se u romanu požrtvovano brine za teško bolesnu i katatoničnu suprugu Belu. Džejm Gamb takođe dobija više prostora: u romanu smo u prilici da bolje sagledamo obim i uzroke njegove poremećenosti, traumu zbog odlaska obožavane majke i njegove pokušaje da povrati unutrašnji mir tako što će sašiti odelo od ljudske kože i na taj način, bar simbolično, postati vlastita majka (odjeci Blohovog/Hičkokovog Psiha su ovde više nego očigledni). Ted Levin je u filmu maestralno odlumio Gamba, ali roman dodatno senči lik, između ostalog se i znatno podrobnije baveći njegovom navodnom transseksualnošću (filmu su mnogo zamerili što je Bufalo Bil predstavljen kao trans* osoba, iako je poznato da one nisu sklone nasilju).

Ketrin Martin u romanu takođe ima više prostora, posredno i neposredno: Klaris posećuje stan u kome je devojka živela, tamo pronalazi njene sakrivene erotske fotografije (u filmu je nešto slično pronašla tokom pretraga sobe Frederike Bimel, prve devojke koju je Bufalo Bil odrao) i razgovara sa njenom majkom (senatorka i Starlingova se u filmu nisu „srele“).

Što se Hanibala Lektera tiče, modifikacija imena nije jedina razlika između verzija. Lekter u romanu je zloslutniji u odnosu na onog iz filma u kome Hopkinsov šarm provejava i delimično ublažava monstruoznost. U filmu ne znamo za Lekterovu predistoriju sa Grejamom, kako se poigravao sa njim i kako ga je, praktično, na kraju uništio. U Jaganjcima nema podrobnih fizičkih opisa likova, s tim da je Lekter izuzetak: on je prikazan kao sitan, sa kestenjastim očima u kojima svetlucaju preteće crvene tačkice, na sve to sa šest prstiju na jednoj ruci. Hopkinsov Lekter je plavook i krupniji, bez vidnih deformiteta, mada obojica, kada im se prohte i kada se ukaže prilika, umeju da budu podjednako smrtonosni.

U romanu ima znatno više Lekterove „biografije“, podataka iz vremena kada je radio kao psihijatar i ubijao/jeo svoje pacijente (posebno je akcentovan slučaj flautiste Bendžamina Raspaja, poslednje Hanibalove žrtve pre hapšenja i, kako će se ispostaviti, ljubavnika Džejma Gamba), što je zapravo nadovezivanje na ono što nam je Haris ponudio u Crvenom Zmaju.

Lik Klarise Starling u filmu je izuzetno veran Harisovoj viziji, s tim da je u romanu buduća agentkinja svetlokosa (Džodi Foster u filmu ima tamnu, za nju atipičnu boju kose – poznato je da je Demi voleo da u svojim režijama kanonske plavuše „pretvara“ u brinete ili crnke, setimo se samo Mišel Fajfer u Udatoj za mafiju ili Melani Grifit u Čudesnoj devojci) i dodatno iznijansirana zahvaljujući detaljnije prikazanom odnosu sa prijateljicom Ardelijom Mep (njih dve su dirljivo bliske i posvećene jedna drugoj) i mladim naučnikom Noblom Pirčerom koji i u filmu pretenduje na njenu naklonost, s tim da u romanu njihov odnos ima veoma zanimljiv epilog. Starlingova je u romanu u mnogo većim problemima nego u filmu, zbog angažovanja na hvatanju Bufalo Bila njeno diplomiranje visi o koncu, a uz to stiče i neprijatelje koje je u filmu „izbegla“.

Emancipatorski elementi u njenom liku su još izraženiji u romanu, pa je Starlingova u stalnoj pripravnosti kako bi odbila dosadne udvarače i izborila se za svoje mesto u „muškom svetu“. Njena priča o jaganjcima koji čekaju klanje je razrađenija u filmu i nadograđena dodatnim dijalozima (u romanu je akcenat na slepoj kobili Hani koju je mala Klarisa uspela da spase sa farme svojih rođaka) – Ted Tali je sjajno prepoznao da taj deo zahteva dodatnu razradu, tim pre imajući u vidu naslov romana/filma i značaj koji ovaj motiv ima za priču u celini.

Tali je odlično prepoznao kvalitete Harisovog romana i tek je na par mesta menjao priču kako bi pojednostavio narativ (na primer: Raspaja je u romanu ubio Lekter, dok je u filmu to učinio Gamb – glava pronađena u tegli u izvornoj verziji pripada Raspajevom novom ljubavniku, Klausu, dok je u filmu Raspajeva). Talijev scenario će zauvek ostati primer verne i kvalitetne adaptacije, kao i što će Demijev film ostati horor-triler za uzor, jedan od onih retkih filmova čiji domet i značaj retko ko dovodi u pitanje.

Nakon Demijevog filma, usledio je Harisov kontorverzni roman Hanibal (1999) i njegova filmska adaptacija u režiji Ridlija Skota (2001), a zatim i nova filmska verzija Crvenog Zmaja (2002) koju je režirao Bret Ratner po scenariju Teda Talija. Usledio je roman-prednastavak Hanibal: Početak (2006) i njegova filmska verzija (2007) na kojima je bolje ne zadržavati se, pošto je Haris, praktično, bio nateran od strane producenta Dina de Laurentisa da učestvuje u tim projektima.

Prerano ukinuta serija Hanibal (2015-2017) sa Madsom Mikelsenom u ulozi „dobrog doktora“ privukla je dosta pažnje, a nedavno je premijeru imala i serija Klarisa (2021) u kojoj je opisano šta se sa mladom agentkinjom desilo nakon događaja opisanih u Jaganjcima (ulogu je preuzela Rebeka Brids, a reakcije kritike i publike nisu baš sjajne). Kao i u svakoj franšizi, pozniji nastavci donose pad u kvalitetu, ali ono što valja je neosporno. Harisov roman Kad jaganjci utihnu se sada već može svrstati u klasike, a isto važi i za Demijev film. Jedno je sigurno: jage još uvek nisu utihnule, niti će u skorije vreme.

Fotografije: Orion Pictures