Knjiga je uvek dobar poklon
Neka nam Osmi mart bude brzopotezni povod da vam skrenemo pažnju na još osam novih i baš dobrih štiva i kvalitetnih i važnih izdanja. Jer, da se ne lažemo, ima daleko privlačnijih mogućih poklona, ali je knjiga nekako i dalje tu zgodan i smislen izbor – uglavnom nije preskupa, odabir poklona dosta govori i o darodavcu i o tome kako on/ona doživljava onoga koga upravo tom nekom knjigom daruje. Osim toga, knjiga kao dar je i uverljiv izgovor za novo viđenje i nove razgovore s dragima i bliskima… i o darovanim knjigama, između ostalog.
- Magda Sabo Daljine
O čemu je: Iza je živela s Antalom u svojoj roditeljskoj kući, zajedno sa svojim roditeljima. Onda se razvela, napustila grad u kome je odrasla i otišla u Budimpeštu, gde je nastavila da radi kao specijalistkinja ortopedije. Sada živi u prostranom, moderno opremljenom stanu o kome brigu vodi kućna pomoćnica; odlazi u pozorište, na koncerte, viđa se s popularnim piscem. Njen stari život još jedva čujno pulsira preko ravničarske daljine, u malom mestu, gde svraća jednom mesečno u posetu voljenim roditeljima Etelki i Vinceu. Stvari se, međutim, potpuno menjaju kad Vince umre. Iza poziva majku da živi s njom u Budimpešti, i Etelka s radošću prihvata, ali njihov zajednički život neće se odvijati onako kako su majka i ćerka, svaka za sebe, zamišljale.
Zašto: Ishitreno i ekonomično – zato što je mađarska književnost (ili velika imena koja su je načinila ili je čine velikom) uvek pouzdan izbor. Pritom, Magda Sabo je epitetom rođene pripovedačice, književnice u čijem delu se saželo sve iole relavantno za odista veliku književnost – nenametljivo složena arhitektonika romana, upečatljivi likovi, iskrena empatija i proživljeno i promišljeno razumevanje katkad i surove i odbojne dinamike porodičnog života, prefinjen stil, izraz lišen svih mogućih viškova, nehinjena lepota jezika… Sve to se dâ vezati uz ovaj odličan roman (u prevodu Marka Čudića i u izdanju kuće Štrik).
Maleni uzorak: „Stajala je i plakala. Kuća, razume se, više nije bila njena, ali ipak je želela da je vidi još jednom. U Pešti je stalno zamišljala taj trenutak kad je iznova bude ugledala; želela je da je osmotri iz ovog ugla, s ovog mesta na kome bi svaki put u povratku s pijace predahnula. Tako se gorko razočarala da je jedva uspevala da se pomakne. Nije razumela šta se to dogodilo, gde se denula ta kuća.”
- Dimitrij Gluhovski Tekst
O čemu je: Radnja se odvija u savremenoj Moskvi i njenim predgrađima. O sudaru generacija, o nemogućoj ljubavi i uzaludnoj osveti govori se na vrlo neobičan način: SMS porukama, snimcima i mejlovima zabeleženim na telefonu Petje Hazina, policajca koji ne preza da prekorači granice reda i zakona. Mobilni telefon je postao rezervni magacin duše. U njemu su sabrana naša najživlja sećanja: smeh čuvamo na fotografijama, a trenutke sreće u video-zapisima. U prepiskama su majčini saveti i poslovne tajne. U istoriji internet pretraživača pohranjuje se sve ono što nam je bilo interesantno. U četovima se nalaze izjave ljubavi i oproštaji, dokazi iskušenja i greha, suza i uvreda. Telefon ‒ to sam ja…
Zašto: Ponajpre jer je zaista pravo uživanje pratiti Dimitrija Gluhovskog i njegovu postupnu i prirodnu evoluciju u strastvenog i veštog pripovedača i autora koji iz dela u delo vidno i elegantno dograđuje i brusi svoj stil. Tekst (prevela Bojana Stanković, objavila kuća Dereta) njegov je prvi roman izveden u potpuno realističkom ključu i sigurno će prijati ljubiteljima savremenih psiholoških trilera i kriminalističkih romana, ali i onima koje, uz sve pomenuto, zanima i precizan prikaz ruske sadašnjice. Istina je, Gluhovski ovde polazi od odveć lake poente, ali to nadoknađuje inteligentnim profilisanjem glavnog i ostalih likova i finim gradiranjem ritma, što ovo delo čini podatnim za filmsku ekranizaciju, a što se, uostalom, i dogodilo prošle godine.
Maleni uzorak: „Odavde ću se sada vratiti u našu Lobnju, pozvaću onu kao saosećajnu groznu ženu, ona će nam sve organizovati na najbolji način, okupaćemo te i očešljati, položićemo te na meki jastuk i namestiti ti glavu kao da gledaš uvis, izgledaćeš prosto kao da si se umorila i zaspala.”
- Džordž Stajner Zašto razmišljanje rastužuje
O čemu je: Ovaj esej Džordža Stajnera, profesora komparativne književnosti na Oksfordu, govori o sjaju i bedi misli u deset kratkih poglavlja, ili „deset mogućih razloga za tugu”. Polazeći od Šelingove misli da svaku misao prožima tuga, Stajner razmišlja o razmišljanju tako što u svoje misli, pored tradicionalnih humanističkih znanja, uključuje i nova saznanja iz kosmologije i neurobiologije, i baca oporu svetlost na ono što svi mi neprestano radimo – mislimo.
Zašto: Nedavno preminuli a zasluženo za života već legendarni mislilac u ovom svom (samo obimom malom) eseju zaranja u krajnje usložnjenu i neprolazno enigmatičnu prirodu i bit misaonih procesa. Kroz tih svojih „deset mogućih razloga za tugu” on u Zašto razmišljanje rastužuje (preveo Slobodan Damnjanović, objavila kuća Karpos) čitaoce vodi kroz vibrantan i zavodljiv lavirint preispitivanja poduka iz narečenih tradicionalnih humanističkih nauka, ali i nekih od skorije pridošlih (sa)znanja. Ovo jeste zaumno do tačke glavolomnosti, ali ta vrtoglava i nepatvorena polemičnost ovaj odblesak Štajnerovog genija čine savršenim izborom za ambicioznije čitače.
Maleni uzorak: „Može se desiti da u čistim i primenjenim naukama u tehnologiji, u kumulativnom i zajedničkom razvoju, razmena tvrđenja i opovrgavanja stvore novum organum. Međutim, čak i tu ima mnogo toga što se otkriva i do čega su istovremeno došli različiti pojedinci ili timovi. Teorije prirodnog računa, difrencijalnog računa, DNK, predstavljaju poznate primere. S njemu svojstvenim smislom za zaprepašćenje i strahopoštovanje, Ajnštajn je priznao kako je tokom čitavog života imao samo dve autentične ideje.”
- Maja Lunde Istorija pčela
O čemu je: Roman Maje Lunde prikazuje sudbinu planete kakva je neizbežna ukoliko dozvolimo da pčele izumru kao vrsta. Ovo je epska priča o tri generacije pčelara i izazovima s kojima se susreću u pokušaju da obezbede što bolji život svojoj deci. Vilijam, biolog koji živi u Engleskoj s kraja 19. veka, ima ideju o revolucionarnoj košnici koja će zauvek promeniti pčelarstvo i upisati njegovo ime u istoriju; Džordž, savremeni pčelar iz Amerike, u neverici posmatra svoje košnice iz kojih pčele kao da su isparile; Tao, Kineskinja koja 2098. godine, kada su pčele odavno izumrle, živi od oprašivanja cveća, žrtvovaće sve što ima kako bi pronašla nestalog sina.
Zašto: Ovaj krajnje jednostavan a opet i izrazito upečatljiv ekološki triptih pokazuje da je i dalje izvodljivo stvoriti dobru i referentnu prozu iako se pođe od nimalo složene poente i ako je narečena jednostavnost zapravo iznimno promućuran viši koncept, kao što je to upravo ovde slučaj. Istorija pčela (preveo Radoš Kosović, objavila Odiseja) predstavlja primer književnosti iz koje je ciljano odstranjeno sve iole suvišno, pa ova mračna i mračno zavodljiva priča o sveopštoj katastrofi od koje nas možda deli samo nekoliko koraka i neopreznih izbora u stvarnoj dimenziji pred čitalačke oči i umove stiže ogoljena i svedena na ono što je neophodno da se aktivistička poruka jasno i brzo shvati, a pritom ponudi maštovito i književno i stilski vredno i zanimljivo delo.
Maleni uzorak: „Pratio sam sunce na nebu. Uskoro će se naći tačno iznad mene, isušiće i poslednje ostatke tečnosti u meni. Znoj mi je orosio kožu. Disao sam otvorenih usta. Jezik mi je bio poput suvog lišaja. Hteo sam da podignem ruku, da obrišem kapi znoja, ali bila je preteška. Dan je prolazio. Sunce je ponovo nestajalo iza drveća, senke su se izdužile, već je bilo svežije. Temperatura moga tela i zemlje bila je ista. Iza kapaka je čekala tama. Jesam li već progutan?”
- Zejdi Smit Vreme svinga
O čemu je: Dve tamnopute devojke sanjaju da postanu plesačice – ali samo jedna od njih, Trejsi, ima dara za to. Druga ima ideje: o ritmu i vremenu, crnim telima i crnoj muzici, šta to znači pripadati nekome ili nečemu, šta to znači biti slobodan. To je blisko ali i komplikovano detinje prijateljstvo koje se iznenada prekida kad su junakinje još u ranim dvadesetim godinama života, prijateljstvo kome se one nikada neće vratiti, ali i koje one neće uspeti da u potpunosti zaborave.
Zašto: Zejdi Smit je poodavno dobro znana pojava savremene britanske književnosti, a nemali je broj njenih srčanih i odanih poštovatelja i u Srbiji. Ono što njenu prozu čini posebnom i nepogrešivo privlačnom jeste autorkina rešenost da sve podredi iskrenoj emociji koja iz dela u delo lako transcendira stranice i svoju polaznu svrhu i postaje deo šireg duhovnog doživljaja njenih čitalaca. To je, nimalo iznenađujuće, slučaj i u romanu Vreme za sving (prevela Irena Vujičić, objavila kuća Arete), u kome Smit briše granice između kontemplativne proze, hronike kao najprikladnijeg prikaza jedne ere, intimističke priče i dela koje pripoveda o uvek trusnom terenu identitetskih neravnina. A na sve to, ovo je i izvrsna studija jednog prijateljstva koje se urušava upravo pod silinom sopstvene važnosti u životima dve glavne junakinje ove priče.
Maleni uzorak: „Kasnije se pričalo da sam loš prijatelj Ejmi, da sam oduvek i bila, da sam samo čekala pravi trenutak da je povredim, čak i da je uništim. Možda ona veruje u to. Ali dobar je prijatelj onaj koji trgne drugog iz sna. Isprva sam mislila da to uopšte neću morati ja da uradim, da će je samo selo probuditi jer mi se činilo da nije moguće ostati u snovima na tom mestu, ili smatrati sebe na bilo koji način izuzetkom.”
- Malin Pešon Đolito Živi pesak
O čemu je: U elitnoj srednjoj školi u najbogatijem stokholmskom predgrađu dogodilo se masovno ubistvo. Maja Norberg je osamnaestogodišnja devojka kojoj se, devet meseci kasnije, sudi zbog učešća u masakru u kome su, pored ostalih, živote izgubili i njen momak i najbolja drugarica. Kako je Maja, devojka iz ugledne porodice i dobra učenica, postala najomraženija tinejdžerka u celoj zemlji? Šta je to Maja uradila?
Zašto: Zato što predstavlja dokaz da nordic noir tiho i postojano mutira u književnost koja nadilazi okvire striktnog i jasnog žanrovskog profila i stupa sve bliže tlu velike književnosti zamašnih autorskih ambicija. Nordic noir je u poslednjih desetak godina daleko odmakao od svoje početne svrsishodnosti. A Živi pesak (prevela Mirka Bižić, objavila kuća Dokaz izdavaštvo) rečita je ilustracija tog suda; na dobrom tragu velike i neprevaziđene Karin Fosum, ovaj roman u isti mah biva ubedljiva i kriminalistička priča i intrigantna slika promena kroz koje prolazi savremeno švedsko društvo. Ta dva pola stoje u pipavoj a skladno postavljenoj ravnoteži, a priču odlikuje i izvanredan ritam pripovedanja i okvir unutar koga sve do završnih stranica dosta toga oprečnog izgleda posve moguće.
Maleni uzorak: „Nekad sam pričala o onome što sam zamišljala, o svojim snovima, o svemu o čemu sam maštala i terala sebe da u to verujem. Pričala sam o tome i svi su slušali. Tata me je uzimao u krilo i govorio kako voli moju ’živu maštu’. Kad sam bila previše velika da sedim u krilu, to se promenilo. Počeo je da mrzi kad sam pričala o svojim čudačkim idejama. Voleo je samo kad komentarišem nešto što je neko drugi već rekao, kad bih bila pomalo kritički nastrojena i udaljena.”
- Džon Kenedi Tul Zavera budala
O čemu je: Upoznajte Ignacija Ž. Rajlija, intelektualca nezainteresovanog za ljubav i zaposlenje, plemenitog krstaša u ratu s američkim snom. Običnim građanima Nju Orleansa čini se da je momak pomerio pameću. Ignacije se ne obazire na to. Korpulentni tridesetogodišnjak živi kod majke i posvećeno zapisuje svoj opus magnum u školskim sveskama koje krije ispod kreveta. Ali mama ima neprijatno iznenađenje za njega: Ignacije mora da pronađe posao. Ne posustavši pred izazovom, on novo zaposlenje koristi da nastavi svoju misiju protiv modernosti, rada, neznanja i poroka – a sada je naoružan gusarskom kapom i kolicima s hot-dogovima!
Zašto: Jednostavno, u pitanju je najzabavniji američki roman, kanda, svih vremena; zabavno ovde ostaje svetlosnu godinu daleko od profanog i lako kvarljivog, jer je u pitanju vrhunska umetnička proza kakva se danas retko sreće. Zavera budala (preveli Tatjana Milićev i Randall A. Major, sada objavila Laguna) jeste lakrdijaška i logorejična ekstravaganca bez premca u anglosaksonskom svetu, a istovremeno i zadivljujuće znalački osmišljen ep, kao i zamamna studija jednog istinski neponovljivog karaktera. I zaista – Ignjacije Ž. Rajli je unikat svih unikata, baš kao što je Džon Kenedi Tul u ovom svom jedinom romanu postigao ono čemu su decenijama težila tako vrhunska pera poput znamenitog Pinčona, recimo. Zavera budala je neusiljena bravuroznost, veliko delo velikog uma kome je ovaj svet očito po mnogo osnova bio premali.
Maleni uzorak: „Znaš, bio sam toliko obuzet prostotom onog patvorenog ’šefa’ da sam usred jedne od njegovih kretenoidnih nesuvislica istrčao iz kancelarije i odjurio u najbliži toalet, koji je, ispostavilo se, bio za osoblje fakulteta. Bilo kako bilo, smestio sam se u jednu od kabina, prebacivši jaknu preko vrata. Iznenada, ugledao sam kako jakna izmiče. Začuo sam korake. Zatim se vrata toaleta zatvoriše. U tom trenutku nisam bio u mogućnosti da krenem za besramnim lopovom, te sam počeo da vrištim. Neko uđe u toalet i pokuca na vrata kabine.”
- Kristof Hajn U vezi sa strancem
O čemu je: Novela o svakodnevici i samoći glavne protagonistkinje Klaudije, razvedene doktorke, bez dece, koja se u slobodno vreme bavi fotografijom i upoznaje Henrija, arhitektu… Knjiga je, kako K. H. kaže, „cenzuru prošla verovatno zato što sam bio potpuno nepoznat pisac”. Novela koja je proslavila Kristofa Hajna prevedena je na 20 jezika, doživela je šest izdanja u DDR, a na Zapadu ubrzo i status kult-knjige.
Zašto: Ovdašnja šira publika je, kanda, Kristofa Hajna prvo upoznala kroz ekranizaciju jednog od njegovih romana u rediteljskom viđenju Andreasa Drezena. Hajnov kraći roman U vezi sa strancem (u prevodu Dušana Nikolića i izdanju kuće Radni sto) dragocena je stavka ne samo za one koje i dalje privlači prikaz života neznatnih civila ali i širih društvenih prilika u Istočnoj Nemačkoj tokom komunističke vladavine, već i za one koji mimo tog retro-štimunga i jasne ideološke dimenzije, i dalje tragaju za delima za koje se mirne duše dâ ustvrditi da lepotu i istinu iznalaze u onome ponajpre šapatom iskazanom. A Hajnov šapat u ovom romanu na kraju puta zadobije snagu i suštinsku nepredvidljivost lavine.
Maleni uzorak: „Oko vrata mu se iskrivila mašna s plavom šarom. Odgovorila sam mu da delim njegovo mišljenje i da bih rado saznala od njega kako da ovladam tom veličanstvenom disciplinom. Da i sama žalim što posedujem manje discipline od njega, ali sve dok ne bude mogao da mi je prepiše u formi injekcije ili multivitaminskog preparata, ne vidim rešenje za sebe. Sažaljivo me pogleda, pa reče: Biće vama veoma teško. Čitavoj vašoj generaciji biće veoma teško da ostari.”
