„Otpadnici” Anje Mijović su obavezno štivo za sve poklonike trilera
Prvi roman Anje Mijović, Otpadnici – slučaj prvi, izašao je pre otprilike tri godine. Tada mi je to promaklo, što je sa jedne strane neobično, imajući u vidu koliko pomno pratim dešavanja na srpskoj žanrovskoj sceni, a sa druge i nije – imajući u vidu da je roman objavila mala izdavačaka kuća Ammonite, a izdanja malih izdavačkih kuća imaju običaj da skliznu u opskurnost čak i onda kada su vredna čitanja.
Sve se to promenilo 7. aprila 2021. godine kada je Čarobna knjiga objavila knjigu Otpadnici – slučaj prvi i slučaj drugi, zapravo dva romana Anje Mijović na jednom mestu. Između šarenih korica (koje su, ako ćemo iskreno, mogle da budu i bolje dizajnirane) našli su se izmenjeno i dopunjeno izdanje prvih Otpadnika i sveže napisan nastavak priče, sve to na preko 650 stranica. Ambiciozno? Jašta! Kada u knjižari ugledam toliko obimnu knjigu, a novo izdanje Otpadnika je prava pravcata „cigla“ koje se ne bi postideo ni Stiven King, uvek se malo štrecnem. Nije u pitanju neki knjižuljak koji se može slistiti za dan ili dva, već grdosija koja zahteva da joj se posvetite najmanje nedelju dana, ako ne i duže. Da li vredi upustiti se u avanturu?
U situacijama poput ove, kada ste neodlučni da li da date šansu nekoj knjizi ili ne, dosta pomaže pomoć prijatelja. Tada je na scenu stupila i dilemu razrešila jedna sjajna dama, novinarka i strastvena „žanrovka“, Marina Lina Mirković, koja mi je zdušno preporučila Otpadnike. Tada sam malo proučio biografiju autorke (Anja Mijović je diplomirana dramaturškinja, glavna i odgovorna urednica portala „Direktna reč“) i pristupio FB grupi koju vodi (a koja je, praktično, ispostava njenog portala), pa se, nakon posete knjižari Čarobne knjige, upustio u proučavanje slučajeva pripadnika beogradskog Odeljenja za visokotehnološki kriminal.
Do tada sam, po postovima i komunikaciji na Fejsbuku, već znao da je Anja Mijović veoma otresita žena koja se ne libi da iskaže svoje stavove, da ne trpi nepravdu i da je, uz to, veoma duhovita i zanimljiva. Veoma se brzo ispotavilo, već nakon nekoliko prvih poglavlja Otpadnika, da je njena proza slika i prilika njene ličnosti.
Ako mene pitate, Otpadnici su moje književno otkriće godine. Znam, nismo još ni na polovini ove 2021, ali bez obrira – Anja Mijović je pogodila živac i to je nešto što se ne zaboravlja lako. Izuzetno volim kriminalistički žanr, a i lično već duže stvaram u njegovim okvirima (moju najnoviju misteriju Smrt u ružičastom Laguna je objavila samo dan pre nego što su izašli novi Otpadnici), tako da pomno pratim naše autore i scenu.
U tom kontekstu, Otpadnici – slučaj prvi i slučaj drugi za mene predstavljaju pravu pravcatu poslasticu: u pitanju su čistokrvni kriminalistički romani (dva u jednom) koji se ne stide svoje žanrovske pripadnosti i koji veoma jasno pokazuju da je njihova autorka neko na koga možemo i moramo računati. Anja Mijović voli i poznaje žanr, a uz to poseduje i neosporan pripovedački talenat. To je odlična kombinacija.
Prvi Otpadnici su (nije tajna) nastali kao prerada scenarija za seriju koja nije nikada nije realizovana (producenti, stidite se!), ali je ovu prekombinaciju i promenu medija autorka preokrenula u svoju korist. Njen stil je osoben: na stranicama koje ispisuje nema previše opisa, introspekcija i unutrašnjih monologa, već se sve uglavnom svodi na akciju i dijaloge. Ova odluka narativu daje dinamičnost, čak povremeno i određenu mahnitost, što odlično pasuje priči i junacima, kao i žanru u čijim okvirima autorka stvara.
Pripovedačka ekonomičnost je otvorila mogućnost da stranice romana Anje Mijović budu krcate likovima i događajima u tolikoj meri da će nekima, siguran sam, zasmetati to obilje. Meni nije, zato što je autorka izuzetno vešto i pregledno postavila priču, sve je tu na svom mestu, svaki lik i svaka digresija, a ono što dobijamo kao rezultat je višeslojan uvid u život savremene Srbije i večnu borbu dobra i zla, svetla i mraka.
Da ne zaboravim da upozorim: Otpadnici su veoma, veoma brutalni. Anja Mijović piše o nekim od najstrašnijih ljudskih devijacija, ima na njenim stranicama onog elrojevskog mraka od koga se čitalac sav naježi, ali istovremeno i mnogo topline i ljubavi (mnogo više nego kod pomenutog Elroja). „Tvrda“ je ovo proza, veoma, ali istovremno i proza „sa dušom“. Taj spoj je razoružavajući. A u središtu svega su glavni junaci koji zaslužuju ne samo poseban pasus (što će ovoga puta dobiti), nego i jedan čitav poseban tekst.
Otpadnike predvode Uroš Stanić i Andrej Popović, beogradski policajci na lošem glasu. Uroš je prijavio korumpiranog kolegu i tako na sebe navukao bes kolega, jedva izvukavši živu glavu iz sačekuše u kojoj je ranjena i njegova tadašnja devojka. Uroš živi sa sestrom Bojanom i njenim malim sinom, voli da popije i još uvek vuče teške traume iz detinjstva kada je bio izložen torturi oca alkoholičara. Andrej je biviši specijalac i bivši štićenik psihijatrijske bolnice, čovek koji je zamalo izgubio glavu na Kosovu i suprug koga je žena prevarila sa njegovim najboljim prijateljem. Andrej je veoma agresivan, stalno na granici pucanja (a često preko nje i prelazi), njegove pesnice su ubitačne i fitilj kratak, ali je, baš kao i Uroš, izuzetno pravdoljubiv, uz to nedoljiv za žene i pse.
Ovi „oštećeni“ muškarci ne trpe nepravdu i spremini su da se, bez obzira na lične žrtve, upuste u borbu sa zlom koje nas okružuje i razjeda društvo čiji smo svi deo. Kada ih sticaj okolnosti spoji u novooformljenom Odeljenju za visokotehnološki kriminal, Andrej i Uroš se instinktivno prepoznaju, sprijateljuju i udružuju. Treći ključni musketar u Otpadnicima je Vera Vasić, samo naoko krhka plavokosa policajka koja je, pokazaće se, najracionalnija osoba u odeljenju, pa samim tim nephodna kako testosteron ne bi odneo prevagu i uništio sve ono dobro što je urađeno. Naravno, tu je još dosta stalnih likova, uključujući kompjuterskog genija Peđu i tužiteljku Katarinu, ali su reflektori uglavnom upereni ka udranoj trojci, a posebno se zadržavaju na momcina. Anja Mijović sa toliko ljubavi i pažnje gradi svoje glavne likove, da je nemoguće ne zavoleti ih.
Prvi roman nas „baca“ u savremeni Beograd, grad koji ima sve karakteristike „mračnih“ metropola iz noar književnosti/filma. Ulice su prljave, a život jeftin, na svakom koraku vrebaju korupcija, nacionalizam, nasilje u svim vrstama i oblicima… Ali, srećom, postoje i oni koji su spremni da se uhvate u koštac sa svim tim pošastima. U romanu Otpadnici – slučaj prvi ekipa se okuplja i udružuje kako bi raskrinkala perfidni pedofilski lanac u čije su delovanje umešani oni najbogatiji i najmoćniji – leš devojčice zlostavljane do smrti je prizor koji se ne zaboravlja, užasan i potresan, ali istovremno i prizor koji otvara oči i poručuje da je borba protiv zla naša dužnost.
Drugi roman, Dark veb ili Slučaj drugi, zapravo donosi (najmanje) dva nova slučaja: istragu političara-pedofila koji već godinama uništava živote devojčica u jednom manjem srpskom gradu (zvuči poznato?) i pokušaj da se stane na put odlično organizovanoj grupi kriminalaca koja bogatoj kljenteli omogućava lov na ljude, seksualno zlostavljanje pasa i druge perverzije. Naravno, to nije sve. Oba romana (a posebno drugi) bogati su pričom i događajima, sa posebnim fokusom na Urošev, Andrejov i Verin privatni život, koji se često prepliće sa onim što doživljavaju i preživljavaju na poslu. Odavno nisam čitao domaćeg autora koji toliko uspešno i ekonomično uspeva da balansira sa toliko događaja i likova, što prozu Anje Mijović, uz pomenuti jezoviti mrak, dovodi u svojevrsni dijalog sa velikim Džejmsom Elrojem, mada bez i najmanje primisli da se radi o kopiji. Otpadnici su veoma svoji i veoma autentični, što čitalačko iskustvo i čini toliko upečatljivim.
Dok Slučaj prvi ima poseduje određenu zaokruženost, u Dark vebu postaje jasno da je Anja Mijović planirala da svojim junacima podari čitav serijal. Neka. Ima tu toliko toga intrigantnog bar za jedno petoknjižje, ako ne za i više od toga. Svet Otpadnika je živ i višeslojan, ima u njemu mnogo potencijala, tako da sam siguran da nas nove priče (i razrade postojećih) mogu zaokupljati još godinama i godinama. Ono što je sada najavažnije jeste da Anja Mijović više nije „najbolje čuvana tajna srpskog trilera“, te da su njena dela dostupna i da će je čitaoci, pre svega oni koji prate kriminalistički žanr i/ili srpsku književnost, otkriti i zavoleti. Da za kraj teksta parafraziram čuvenu repliku iz Kazablanke – mislim da je ovo početak jednog divnog (čitalačkog) prijateljstva.
Naslovna fotografija: Čarobna knjiga