Do litijuma na drugačiji način: Nemačka će iskoristiti zalihe vrednog metala bez štetnih posledica po prirodu

„Gledaj Sali, saznaj šta ti plavi majmuni žele. Pokušali smo da im pružimo medicinske usluge i obrazovanje. Puteve. Ali ne, oni vole blato. Ne bih mario za to da njihovo prokleto selo nije podignuto iznad najbogatijih naslaga anobtanijuma u krugu od sto kilometara. Što je bezveze, po njih, jer moraju da se presele.“

Navedeni citat potiče iz igranog filma Avatar, reditelja Džejmsa Kamerona, i star je više od decenije. Izgovara ga negativac, administrator beskrupulozne kompanije, koja na udaljenoj planeti želi da napravi rudnik, uprkos protivljenju lokalne vanzemaljske populacije. Ako zanemarimo naučnofantastične detalje, filmska priča se neverovatno prepliće sa dešavanjima u Brezjaku, selu u blizini Loznice.

Na teritoriji Brezjaka kompanija Rio Tinto je 2004. godine otkrila naslage jadarita, jedinstvenog minerala iz kog mogu da se dobiju velike količine litijuma. Kako se svet priprema za upotrebu električnih automobila, koji bi trebalo da potisnu štetna fosilna goriva, litijum je postao izuzetno poželjna sirovina za proizvodnju baterija. Toliko poželjna da u Srbiji živimo Kameronov film.

Baš kao u zapletu Avatara, pojedini stanovnici Brezjaka ne žele da se presele (iako su to mnogi već učinili), a udruženja za zaštitu prirode upozoravaju koliku će štetu rudnik naneti. Nedavno objavljeno istraživanje CINS-a pokazalo je i da je kompanija stvarala pozitivnu sliku o sebi ulagajući u iste stvari koje spominje akter filma – medicinu, obrazovanje i puteve. Od 2011. do 2020. godine Rio Tinto je donirao više od 11,6 miliona dinara školama, mesnim zajednicama, Domu zdravlja i Centru za kulturu u Loznici.

Odakle onda nepoverenje u obećanje kompanije i vlasti da će rudnik ispunjavati ekološke standarde? Delimično, sumnja je podstaknuta brljotinama koje je Rio Tinto ostavio u drugim zemljama. U septembru prošle godine, na primer, iz njegovog rudnika bakra i zlata, napuštenog pre dve decenije, otrovni otpad iscureo je u reke na Papui Novoj Gvineji. Nekoliko meseci ranije došlo je i do skandala u Australiji, kad je kompanija u potrazi za rudom gvožđa minirala dve pećine Aboridžina, lokalitete svetske kulturne baštine stare 46.000 godina. „Uloga Rio Tinta u ovoj tragediji je neoprostiva. Rio je znao vrednost onoga što je uništavao, ali je to svejedno digao u vazduh“, pisalo je u izveštaju istrage ovog kontroverznog događaja.

Nemačka, koja ima najveće rezerve litijuma u Evropi, poštedela je sebe sličnih muka. Odabrala je drugačiji način eskploatacije, koji neće biti štetan po prirodnu sredinu. Za razliku od litijuma iz Brezjaka, koji je pohranjen u jadaritu, litijum iz rasedne doline gornjeg toka Rajne rastvoren je u podzemnim termalnim vodama. Naučnici su dugo razmišljali kako da dođu do ovog vrednog resursa bez negativne poslovne etike i uništavanja prirode. Zahvaljujući inovaciji Jensa Grimera i Florencije Saravije, naučnika sa Instituta za tehnologiju u Karlsrueu, to će im konačno poći za rukom.

Geotermalna postrojenja imaju ključnu ulogu u novom načinu dobijanja litijuma koji je postao poznat kao Grimer-Saravija postupak. Proizvodnja energije uz upotrebu geotermalnih voda odvija se po kružnom principu. Podzemne vode se izvlače na površinu, koriste i potom vraćaju u geotermalni izdan. Ali, dok je voda posmatrana kao važna, litijum je u ovom procesu dugo vremena bio ignorisan. Sa vodom je dospevao u geotermalna postrojenja i sa njom se vraćao u utrobu zemlje. Procenjuje se da samo kroz nemačko postrojenje Bruhsal pumpe godišnje provuku oko 800 tona neiskorišćenog litijuma.

Grimer i Saravija osmislili su sito pomoću kog se metal filtrira iz podzemnih voda i koncentruje dok ne poprimi formu soli. U poređenju sa nekim od tradicionalnih načina dobijanja litijuma u Čileu, Argentini i Australiji, koji su zaslužni za 80% njegove svetske proizvodnje, prednosti novog postupka su brojne. Prilikom dobijanja litijuma koriste se postojeća postrojenja, tako da nema razaranja kakvo iza sebe ostavljaju rudarski kopovi. Termalne vode vraćaju se odakle su i potekle bez upotrebe štetnih materija, a proizvodnja energije u postrojenjima ostaje nenarušena. Litijum se može prikupljati neprekidno, što je takođe presedan. U Južnoj Americi, na primer, on se izdvaja iz slanih bazena čiji proces obogaćivanja zavisi od vremenskih uslova i ponekad može potrajati mesecima. Grimer-Saravija postupak čak omogućava da se iz vode dobiju i drugi važni metali, kao što su rubidijum i cezijum.

Da bi se proizvodnja u Nemačkoj uspešno pokrenula pomoću novog patenta osmišljen je pilot projekat UnLimited, čiji su troškovi procenjeni na 3,4 miliona evra. Nemačko Savezno ministarstvo za ekonomska i energetska pitanja podržalo ga je sa 2,7. „Izvozimo mnoge ekološke probleme trećim zemljama da bismo zadržali i unapredili naše životne standarde. Sa ovim procesom možemo preuzeti odgovornost i dobijati važne sirovine za moderne tehnologije na sopstvenom pragu i na ekološki način“, rekla je Florencija Saravija.    

Kad god omalovaženi vanzemaljci iz filma Avatar proniknu u suštinu i istinski upoznaju nekoga, obično to proprate jednostavnom rečenicom: „Vidim te“. Ukoliko i čovečanstvo uskoro ne progleda ljudi bi mogli postati tuđini na sopstvenoj planeti. Rio Tinto je za projekat vađenja litijuma u Srbiji odvojio više od 400 miliona dolara. Ironija je što će Nemačka do istog resursa doći uz daleko jeftiniji i nemerljivo zdraviji pilot projekat.

Istina je da ne znamo koliki su troškovi istraživanja pomoću kojih se došlo do Grimer-Saravija patenta, ali postavljanjem tog pitanja gledali bismo, po ko zna koji put, u pogrešnom pravcu. Primena štetnih i kontroverznih metoda ne može se nazvati uspehom, jer samo iscrpno ulaganje u obrazovanje, nauku i inovacije daje dugoročno poželjne rezultate. U suprotnom, mogli bismo postati Kameronovi „plavi majmuni“ koji će u realnom svetu, za razliku od onog filmskog, izgubiti bitku za budućnost.

Izvori: kit.edu; parlinfo.aph.gov.au; bbc.com; cins.rs; theguardian.com

Naslovna fotografija – Dion Beetson on Unsplash