Umetnost ZA: naše reke, mora, jezera i okeane

Koja je uloga umetnosti u društvu? Da li ona treba da bude akcija, reakcija, ili nastaje samo radi sebe? Konačnih odgovora na ove večite dileme nema, a tema se stalno usložnjava jer se i umetnost menja zajedno sa svetom. Međutim, nekima umetnost služi kao medij koji će nas upravo na to upozoriti – kako čovek utiče na klimatske promene u svetu i šta povodom toga može da čini.

Od prvih čovekovih ekspresija, kroz istoriju ili kroz odrastanje, svet koji nas okružuje je inspiracija za stvaralaštvo. Priroda je vekovima neiscrpna inspiracija svojim lepotama, raznolikošću i neverovatnim kreacijama. Od ne tako davno, kako raste svest o klimatskim promenama, ali i opasnostima koje se približavaju na tom polju, priroda inspiriše umetnike da nas upozore na neizvesnu sudbinu lepota koje nas okružuju, i uopšte na čovekov uticaj na planetu, a i neophodnost delovanja.

Umetnost je katalizator

U zavisnosti od ideje i pristupa, ona može nositi važnu ulogu u širenju znanja i delovanju na određenu temu. Kod takve, angažovane umetnosti, njen prvi korak je da skrene pažnju na problem. Umetnici širom sveta usmeravaju svoj kreativni izraz u kreacije koje svojom estetikom, pojavom, maštovitošću i originalnošću privlače ljude, stvaraju akciju i reakciju. Zatim, kad je umetničko delo zbog svoje inventivnosti ili pojave primećeno, ono služi kao medij. A sve češće poruka koju prenosi usmerena je na širenje svesti i znanja o ljudskom uticaju na ekologiju i uopšte na svet koji nas okružuje i koji sami stvaramo.

Još šezdesetih godina prošlog veka, sa širenjem pokreta za zaštitu životne sredine, umetnost se okreće ekologiji. Umetnici kao što su Robert Smitson, Valter de Maria i Nensi Holt koriste prirodu kao sirovi skulptorski materijal. Razvija se tzv. land-art i umetnost osvaja prostore i prostranstva, a medij postaje sama priroda. Među istaknutijim radovima je Smitsonov Spiral Jetty, 460 m duga i skoro pet metara široka spirala od lokalnog stenja i blata koje formira nasip u Velikom slanom jezeru u Juti. Tokom nasipanja spirale, Smitson snima polučasovni filmić koji prati stvaranje ovog umetničkog dela. Povod za ovakav izraz i intervenciju u prirodnom pejzažu bila je blizina napuštenog naftnog mola. U godinama koje dolaze upravo je vađenje nafte i gasa pretilo da ugrozi ovaj prirodni lokalitet, na šta Smitson svojim umetničkim delom i upozorava.

Još 1984. godine Nils-Udo, nemački umetnik, priređuje knjigu Umetnost u prirodi, u kojoj opisuje svoje težnje da svoja umetnička dela bukvalno pretvori u prirodu, da ih načini njenim delom i uvrsti u njene cikluse i ritmove. Britanski bačni par Helen i Njuton Harison koji takođe aktivno interveniše u prirodi od 60-ih godina XX veka pa sve donedavno, i u tome sarađuje s brojnim stručnjacima iz različitih disciplina kao što su urbanisti, biolozi i arhitekte, predstavlja jedne od pionira u težnji da umetnost promoviše održivu budućnost. U svojoj višedecenijskoj umetničkoj praksi, ovaj bračni par aktivno skreće pažnju na konstantno podizanje nivoa mora, i opasnost koju to donosi.  

Kanadska umetnica Beti Bomont krajem sedamdesetih godina prošlog veka transformisala je 500 tona otpada od uglja, koji je zagađivač okeana, u raskošni podvodni riblji vrt za morski život. Ocean Landmark smešten je nadomak Long Ajlenda u Njujorku, s uverenjem da umetnost treba da preispita naša sopstvena uverenja, postupke ili nečinjenja, kao i toleranciju na pogrešne informacije, i da utiče na promene. Tako je njen rad skrenuo pažnju na štetnost otpada koji čovek proizvodi po ekosistem okeana, ali i pružio efikasno sredstvo za promociju novih morskih ekosistema. Ocean Landmark i danas, 40 godina kasnije, živi svoj život negde duboko u njujorškim vodama.

Reke su posebna priča

Reke u gradovima, kao isuviše često veoma ugrožena kategorija, zagađene ljudskim nemarom i lošom praksom ili pristupom, postaju česta umetnička platna. Olafur Eliason je dansko-islandski umetnik prepoznat zbog svojih skulptura i instalacija velikih dimenzija u kojima koristi svetlost, vodu i temperaturu vazduha. Njegova dela izlagana su u najprestižnijim galerijama, ali veoma često nastaju u javnom prostoru koji je dostupan svima, i u tome baš i leži namera iza umetničkog dela. Olafur istražuje prirodu i koristi prirodne procese da kreira umetnost koja angažuje čula, s verom da muzeji treba da budu pokretači društvene promene.

Jedno od njegovih najpoznatijih dela u javnom prostoru nastaje nakon što je otkrio da sredstvo koje se koristi da se mapiraju rupe u cevima boji vodu u fluorescentno zeleno, a ne šteti živim organizmima. To otkriće koristi tokom Berlinskog bijenala 1998. godine, kad reku Špre boji u fluorescentno zeleno, kao i reke Tokija, Los Anđelesa, Bremena, Islanda, Norveške i Stokholma. Efekat postiže time što prah u reke baca bez prethodne najave i upozorenja, čime izaziva reakciju javnosti i medija, i stvara polemiku oko toga šta je uzrok ove pojave. Umetnik ističe da je cilj takve intervencije da vrati pažnju ljudima na svoje okruženje i da projektom Green river podstiče ljude da primete reke svojih gradova i zemlje, i s njima, kao i sa čitavim okruženjem, razviju novi odnos. 

Kod nas u poslednjih šest godina deluje ulični umetnik poznat kao Pijanista. Andrej Josifovski je arhitekta koji stoji iza brojnih murala Srbije. Za njih kaže da ih promišlja tako da ih stavlja u kontekst da žive s gradom i stvaraju novi vizuelni identitet. U beogradske reke smestio je na stub mosta plivača koji uvek pliva uzvodno, ronioca koji sa svojom disaljkom uvek roni i simboliše borbu za umetnost i kulturu, ruke koje sviraju u odrazu vode, i ruku davljenika. Smatra da je poruka umetničkog dela važna, i da bi murali koje stvara bili samo dekoracija da nemaju upravo i taj aspekt, koji često ukazuje na „nemile“ teme kao što je zagađenje, pa se u njihovom uklanjanju žuri.  

Njegovo najnovije ostvarenje čini kompleksni rad, sačinjen od 4.000 flaša međusobno uvezanih i ofarbanih tako da se čitaju kao lice Jovana Memedovića. Pustivši ovaj rad u reku Savu, Pijanista je obeležio Svetski dan reka, s namerom da skrene pažnju na to koliko je Sava, kao i ostale reke Beograda i Srbije, zagađena. Rad Save our home nastao je u okviru projekta Čišćenje, sa ciljem da se podigne svest o važnosti čuvanja prirode i značaju recikliranja. Proces rada zabeležio je video snimkom koji je dostupan na njegovom Jutjub kanalu.

Postavka rada Save our home dugačka je 20 metara i široka 12, a zauzima površinu od čak 240 kvadratnih metara. Njena složena izvedba trajala je pet dana konstantnog rada uz pomoć brojnih prijatelja. Izabrao je da uradi portret Jovana Memedovića, autora emisije Sasvim prirodno, jer ga smatra čovekom koji kroz svoj posao vodi računa o svima nama, otkrivajući nam tajne prirode. Inspiraciju za rad dobio je upravo od Memedovića kad je gledao kako u jednoj od emisija vozi kanu po reci Drini koja je puna raznog otpada, a zatim i iz njegovog delanja da utiče na lokalno stanovništvo.

Save the blue heart of Europe je kampanja udruženja EuroNatur i RiverWatch s ciljem da se sačuvaju reke Evrope od uništenja. Ova kampanja deluje na brojne načine i usmerena je na reke Balkana, pa su tako u julu 2020, na Svetski dan muzike, okupljeni različiti umetnici s Balkana u „Artists for Balkan rivers“. Na taj način udruženi umetnici daju svoje glasove da se poruke koje imaju da kažu u vezi sa životom i budućnošću reka, dalje i jače čuju.

Iako su naše reke, a naročito gradske, u većini u alarmantno lošem stanju i situaciji usled zagađenja i neadekvatnog tretmana, promena je uvek moguća i dolazi od svih nas. Umetnici su tu da svojom kreativnošću skrenu pažnju, upozore i prošire poruku i znanje, a na nama je da taj poziv prihvatimo i na njega odgovorimo – onako kako to godi našim rekama, a onda i nama samima.

Izvor naslovne slike: olafureliasson.net